Блог

Зашто Г. И. ретко плеше, или о понављању које обесмишљава

Урош Ристановић, Београд

Сада је дванаест и педесет четири, и прошао је мај, иако је било дубоких песимистичких мисли поводом његовог трајања и окончавања. Један дебели ветар дува, праћен грмљавином, али неће бити кише.

,,Плесао сам свега неколико пута у животу, а за то, поред егоцентричног промишљања света и комотног неизлагања физичком чину који би могао да угрози климави положај који покушавам заузети, немам нити један други разлог; штавише, сваки од тих покушаја, остао ми је у дубоком и лепом сећању.'', каже Г. И. (37), лекар о коме је већ било речи. Он ми се, након овог текста који је прочитао са неколико месеци закашњења, писмом захвалио што сам његов идентитет задржао за себе.

Та преписка се наставила. Изложио сам свом новом пријатељу концепт по ком пишем, те и то да овомесечни текст треба посветити уметности плеса, или плесу као уметности. На моју забринутост око тога како ћу написати по који ред о томе о чему ништа не знам, подругљиво ме је подсетио на претходне теме (филм, књижевност, сликарство, фотографија, архитектура). Није прихватао аргументе да сам за те теме био посебно инспирисан, јер Г. И. заговара тезу да је инспирација општеприсутна. На крају ми је још рекао и да је писати лако, само да је тешко добро писати, те ми је послао понеку цртицу за текст.

,,Ако ти треба ерудитиван и промишљен текст, крени овако: Силом репетиција необичности постају обичне, написао је, утиском задивљености коју је на начин напрегнуте критике безуспешно покушавао да ублажи, Антун Густав Матош. Ако ко још увек прати референце, то је изречено у есеју Плес ријечи, поводом стилских особености Исидоре Секулић. Матош је под плесом речи, између осталог, подразумевао и лирске, субјективне импресије које су своје место нашли уприповеткама ове ауторке. Дакле, не бисмо много погрешили када бисмо под плесом речи подразумевали поезију унутар прозе, или поезију уопште. Кад смо већ код поезије, ваља поменути и ту очигледност да, ако је веровати укусу, ретко који песник (а зашто не и писац) успева да иза себе остави више од ,,свега неколико'' дела који ће надживети тренутну импресију и моду неког доба. Зато су суштински генији (они чије је свако дело надишло тренутак настанка) међу песницима необични и ретки. Надовежи се некако на то, солидан је почетак.

Ако, пак, желиш нешто више приповедачки оквир, нека ти окосница буде неоромантичарска:  Била је тиха ноћ, и враћао сам се из шетње по мало даљим деловима града, једним трамвајем. Испред некаквог студентског дома, у трамвај који су ушли младић и девојка, и на кратко су сели на седишта. Дечурлија нека, шта ли. Онда су устали, и дошли до средине трамваја, где су отпочели игру. Он је носио белу кошуљу, а она цветну хаљину, и била је као дама из некаквих романа. Није знао да игра, она је водила. Саплитали су се, трамвај је убрзавао, успоравао, скретао. Никога није било у њему, само тај пар и ја. Он је певао некакав танго, и смејали су се. Држали су чврст став. Покрете је уређивао градски превоз. У том померању скупило се на хиљаде година плеса: од паганско-ритуалног, преко салонског, до оног са вечерњих курсева у некој лепој забити на крају света, у некаквом Београду, или, зашто не, Кикинди. Ето, ако си геније, напиши од тога нешто о плесу. И немој ми опет да је реч о инспирацији, ње има на претек. Ја о томе више ништа не знам, а и зашто бих.'' (из преписке са лекаром Г. И.)

Сад је два и двадесет пет, тиха ноћ. И лекари спавају. Врачеви, њихови праоци, су будни. Први лече, други видају. Око баобаба (такво дрво се не да пресећи) у Сенегалу играју се ритуални плесови, али ни цело село не може окружити то чудно дрво, јер у стаблу има нечег истински језгровитог. Због тога плесом, који преживљава без икакве егзистенцијалне оправданости, спајају оно што је било, са оним што је сад. Тако причају, или сам ја све то измислио. Ко ће га знати.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду