Blog

Mali nesporazum sa Sokratom (II)

Sam svoj vođa

Luna Gradinšćak, Subotica

U zaturenom i ne tako popularnom filmu Džona Karpentera „Oni žive“ postoji, na prvi pogled, nelogična scena. Reč je o situaciji u kojoj novoprosvećeni junak Nada pokušava da ubedi prijatelja da stavi naočare spoznanja, kako bi sagledao svet iz pravog ugla. Podsetimo se, u toj sceni dva prijatelja tuku se krvnički, poput životinja, ne prolivajući gotovo ni kapi krvi. Šta je zbunjujuće? Tuča traje skoro deset minuta. Budući da film ima određeni tempo koji se lako sledi, ova scena deluje prenategnuto. Gledalac bi u tom trenutku mogao da kaže za film da je potupuno glup i da zamara. Međutim, upravo je tu ključ onoga što Karpenter pokušava da poruči – čovek nije spreman i ne želi da se suoči sa istinom, jer to suočavanje nužno boli. Kako Nadin prijatelj Frenk kaže, ostani po strani i gledaj svoja posla. U prevodu, nastavi da budan spavaš i ne misli na svoje sopstvo.

Bavljenje samim sobom, ustanovljeno je u mom prethodnom tekstu, iziskuje jednu vrstu napora da se otrgnemo od svesnog dela sebe i prepustimo onom nesvesnom, koje može biti ispitano jedino kroz sferu naše refleksije. Bavljenje sobom, ili drugačije rečeno praksa sopstva,  u klasičnom periodu zahtevala je prisustvo pojma drugog. Drugi je neophodan kako bi praksa sopstva bila dosegnuta i kako bi zaista ispunila svoje sopstvo sobom. Šta bi to značilo? Paradoksalno, onaj drugi je pokretač i inicijator promene za koju smo samo mi kadri da sprovedemo. Pomoć koja je nekom određenom potrebna, nema svesnu orijentaciju u biću.

Ako se osvrnemo na pomenuti film, uočava se da nekolicina osvešćenih ljudi sprovodi borbu protiv novog svetskog poretka na taj način što osiromašenoj neorobovlasničkoj masi s vremena na vreme emituju emisiju u kojoj stariji čovek pokušava da dopre u svest ljudi i prodrma njihovu duhovnost gotovim serviranjem istine. Međutim, primećuje se da reči ovog čoveka kod mase izazivaju, pogađate, velike glavobolje. Masa nije spremna kao takva da se preobrazi, a Fuko to jasno u svojoj knjizi „Hermeneutika subjekta“ ističe. Pojavljuje se „nedostatak hrabrosti, nedostatak snage, nedostatak izdržljivosti“, ljudi nisu u stanju da shvate važnost njihovog zadatka u kojem se oni sami moraju posvetiti svojim mislima i osećanjima, „nesposobni su da ga uspešno privedu kraju“ jer je sudbina većine određena tako da se okreće samo onim suštim elementarnim pitanjima egzistencije.

Prema Fukoovim rečima, moramo primetiti da ne bi trebalo misliti kako se na ovakvu spoznaju, okretanje sopstvu, nailazi samo u aristokratskim krugovima, da tu nisu samo oni koji su, kako stoji u prethodnom tekstu ekonomski, kulturno i društveno ostvareni kao elita, već da su tu i oni koji su kadri da se spasu. O tačnosti ove tvrdnje svedoče neke religije, poput onih istočnjačkih, koje su čak načinile obrazac mišljenja akcentovan na svom sopstvu, negujuću pritom duh. Ali bez obzira na tu tvrdnju, po strani je ipak ostavljena jedna klasa i to ona najniža, baš ona koja se nameće većini stanovništva danas, koju čine – robovi. Oni, dakle, nemaju mogućnost „staranja o samom sebi“. Da li bi to značilo da robovi nisu spremni na ovu vrstu spoznaje, kroz koju se dolazi negovanjem sopstva, ili im je ta činjenica jednostavno nametnuta? Ukoliko se stvar sagleda kroz ostvareni preobražaj junaka filma Nada, koji svojim imenom svedoči da je niko i ništa, složićemo se da je u pitanju ovo drugo. Zbog toga ove činjenice će morati biti ponavljane svuda i stalno. Poput emitovanja emisije na mahove u pomenutom filmu, ili u Sokratovom konstantnom insistiranju na razgovoru sa pojedincem.

Slušanje, inteligencija, pristupanje ovoj praksi, Fuko primećuje, slabog su inteziteta. Slušanje je slabo, sagovornik koji se našao kod Sokrata biće kod Crnjanskog prikazan kao nestajuća figura, i baš iz tih razloga, ovo načelo moraće biti ponavljano. U tome se vidi da hijerarhijska podela zapravo ne postoji. Ono što materijalno deli, duhovno sastavlja. Podela koja odjednom iskrsava biće „podela na one koji su sposobni i na one koji nisu sposobni za sopstvo“. Stoga poziv treba da bude upućen svima jer će samo mali broj biti kadar da ga uistinu i prihvati. A nameće se i pitanje ko su oni sa kojima praksa sopstva ima posla? Fuko ih definiše stanjem po imenu stultia. Cilj svakog sopstva je da se izbavi iz takvog stanja. Stultus je „onaj koji se ne stara za samog sebe. Stultus je najpre onaj koji je podložan svakom vetru, otvoren prema spoljašnjem svetu, to jest onaj koji pušta  da u njegov duh uđu sve predstave koje mu može ponuditi spoljašnji svet. On te predstave prihvata ne ispitujući ih, ne znajući da analizira ono što one predstavljaju“. S druge strane, on je raspršen u vremenu, ničeg se ne seća, dopušta da mu život protiče i ne pokušava da uspostavi kontinuitet i jedinstvo, a ponajviše nema kontrolu nad svojom voljom, ne usmerava je ka tačnom cilju. Nedostatak volje čini mi se kao ključan za ovu priču. Volja stultusa očigledno nije slobodna, i ona nije apsolutna. Ona je kontrolisana. Bleštavilom materijalnog i čulnog zadovoljstva ona mami učaurena bića k sebi ne nudeći pritom istinske vrednosti za transformaciju u jedinku. Stultus je nesposoban za pravu volju koja nema uslovljenost, već je osetljiv na sponjašnje nadražaje i pušta da ga oni usmeravaju u kojem god pravcu.

Nalazi se na isti zaključak – bavljenje sobom, svojim sopstvom, „univerzalnom vrednošću koja je stvarno dostupna samo nekolicini“, predstavlja jedan od najtežih poslova na svetu. Ne postoji literatura koja bi našem sopstvu pomogla da se izbavi iz čamotinje, iz stanja stultusa, ne postoji lek koji nam može pružiti spasenje o kojem će u kasnijim radovima biti reči. Sokratovo okretanje pojedincu bilo je s razlogom usmereno samo na jedinku, kao što je i Nada usmeren ka svom prijatelju dok je njihova volja kasnije usmerena ka jednom cilju – da spasu čovečanstvo na način svojstven njima i njihovim sposobnostima. Nijedna literatura koja pruža jednostavno i efikasno rešenje, zapravo ne nudi rešenje. Jer, prema Sokratovom viđenju stvari, svi smo kosmos za sebe, povezani u jednu nedeljivu celinu. Fuko će istaći interesantan momenat sačuvan u kulturama bliske sopstvu, u kojem se ogleda jedna vrsta samopomoći, koji sadrži izvornu činjenicu, karakterističnu za japanske vežbe gađanja lukom – „napraviti prazan prostor oko sebe, ne dopustiti da nas privuče, rastrese svaki šum, svako lice, svaka osoba u blizini. Napraviti prazan prostor oko sebe, misliti na cilj, ili bolje na odnos između samog sebe i cilja“. Pogled koji beše usmeren na druge treba sada vratiti na sebe kao subjekta akcije, ali pre svega subjekta koji ima imperativ da dosegne sopstvo. A jedini i najpotrebniji vođa za to je onaj najsigurniji, naš unutrašnji. 

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice