Kultura

Miserere mei, Deus

Luna Gradinšćak, Subotica

Kompozicija Miserere mei, Deus (Bože, smiluj mi se) i danas živo, u svojoj neokaljanoj tajnovitosti komunicira sa našom suštinom. Nastala na osnovu Psalma 50iz kompozitorskog pera Gregoria Alegria (1582 - 7. 2. 1652), odražavala je pokajnički ton renesansno-baroknog čoveka, ali je isto tako stekla neverovatnu popularnost među narodom. Izvođenje ove muzičke virtuoznosti vezuje se za Sikstinsku kapelu, iako je s početka ono bilo šire rasprostranjeno. Odvijalo se tokom jutrenja, uz sveće koje bi se gasile, jedna po jedna, osim poslednje koja bi ostala upaljena i skrivena. Vremenom, čovek je, iz nekog razloga, želeo da kompoziciju prisvoji za sebe, a ne samo da je doživi. Svečanost kojom ona odiše, nije bilo dovoljno samo duhom prepoznati i usvojiti, već je, na neki način, slušalac pokušao i da je čulno konzumira. Sikstinska kapela ovu kompoziciju izvodi u okviru svoje službe, ali odlučuje da zabrani prepisivanje ove polifonije i čak strogo kazni one koji bi se ogrešili o cenzuru. Na taj način, umesto da zaguši popularnost ovog muzičkog dela, misterioznost kompozicije rasla je i bivala sve poželjnija. Međutim, Vatikan nije mogao da računa na vanvremensku talentovanost jednog Mocarta, koji je u Rimu na osnovu jednog slušanja Miserere, po sećanju, zapisao uz male korekcije sve note „ponosa Sikstinske kapele“ alternativno pisanih za šest glasova, te svoj postupak uvrstio među prva „neovlašćena kopiranja“.

Snaga kojom Miserere obuzima biće neobjašnjiva je, baš zbog toga što nas jasno podseća na ono što je u nama zamućeno i maglovito obmotano raciom, a što je elementarno kada je reč o eteričnom delu našeg bića. Ona nas usamljuje, traži od nas da se okrenemo svojoj unutrašnjosti od koje toliko žurno bežimo, i zaustavlja nas u ekstatičnom preoblikovanju svega što smo do sada mislili da osećamo. Mameći nas da joj se posvetimo do kraja, uči nas strpljenju i odmaranju. Iako pokajničkog karaktera, ona nas iz svoje snažne vibracije, poslednjim svojim tonom izvodi iz meditativnog stanja na svetlost. Na kraju, kao što je Dostojevski u Idiotu rekao da zbog renesansne slike Hansa Holbajna Mlađeg, Hristos u grobu, "može čovek veru da izgubi", Miserere je sa sigurnošću vraća u punoj snazi uz osećaj sjedinjenosti čoveka sa iskonskim vrednostima.