Kultura

Odgovornost sećanja

Autor: Luna Gradinšćak

Zbornik "Leteće violine Milorada Pavića"

U svom izlaganju oslonila bih se na jedan segment iz knjige dobro znane – „Duh samoporicanja“ Mila Lompara. Ona se u određenoj meri bavi pitanjima koje muče današnjeg mladog, posebno mladog čoveka, a to je kako stvarati u skladu sa tradicijom i sistemom vrednosti koji se gube u beznađe, i kada se susrećemo sa mnoštvom prepreka na tom putu. Dok bi moje skromno umeće bavljenja ovim problemom išlo ka njegovom oblikovanju i pokušaju da se utemelji kako bi se počelo tražiti rešenje, Lompar, na moje iznenađenje, u odabranom odlomaku ove knjige, navodi da je sam dolazak do ovakvog stanja upitanosti jednostavno i uopšteno rečeno – sramotno. Kritikujući one koji su u teskobnim vremenima zapostavili svoj zadatak usled nepovoljnih okolnosti, Lompar nam indirektno, ali jasno, poručuje da je naša dužnost da stvaramo i onda kada nam se čini da će to biti „za fioku“. Poentirano, ako odmah i sada ne možemo nešto da postignemo, to ne znači da ne treba da ne činimo ništa.

Verujem da ovaj zbornik jeste primer toga da današnji mladi čovek može da se otrgne letargiji o kojoj je malopre bilo reči. Moglo bi se reći da je on i jedan od primera kako naša intelektualna sposobnost i moralna odgovornost treba da rade, ali i da zrače svojim trudom i stvaralačkom energijom. Svaki od radova entuzijastično pripoveda o delima Milorada Pavića, kako o romanima i ostalom proznom stvaralaštvu, tako i o manje poznatom, ali ne i manje važnom pesništvu. U mnogim radovima postoji težnja za komparativnim izučavanjem Pavićevih dela – međusobni uticaj Pavićevih knjiga, ali i Pavićevih knjiga sa ostalim poznatim autorima poput Dantea, Crnjanskog, Markesa, savremenih pisaca poput Slobodana Vladušića itd., što pokazuje istinsku želju da se Paviću priđe što neposrednije, ali i da se njegovo stvaralaštvo približi čitaocima. Mladi autori zbornika, od Subotice do Gračanice, osvetljavaju na jedan svež način mnoge Pavićeve motive (snove, religiju, grad...) ne bi li stvorili asocijativne veze kod čitaoca između ovih pojmova, već uobličenih u stvarnosti, sa sjajnobarokno vizantijskim Pavićevim osavremenjenjem istih. Na taj način, autori vode računa da priđu čitaocu kojem je Pavić drag, ali ne toliko prisan, ne potcenjujući pritom iskusnog pavićevskog čitaoca. Da verujem u tačnost do sada izloženog, pokazaću na osnovu rečenice iz obraćanja Ivana Pavića, sina pisca, upriličene za ovaj zbornik: „U poslednjih pet godina ima i nastojanja da se Milorad Pavić potisne u zaborav ili da se značaj svega što je stvorio relativizuje.“

Očigledno, suočavamo se svakodnevno sa pokušajima zatrpavanja snažnih vrednosti. Ali ono što je još interesantno jeste da gospodin Ivan Pavić u pomenutom započetom potezu potiskivanja, razdvaja samog oca i njegova dela, što bi moglo da znači da Pavić još uvek nije istisnut iz našeg opšteg opsega prihvaćenih vrednosti. On još uvek u nama postoji kao usvojena konstantna vrednost, kao deo narodnog, kolektivnog identiteta, koji se polako, jednostavnom nebrigom briše. Iz istog razloga, ovaj zbornik trudi se da ne dopusti prenošenje odgovornosti na nekog drugog. Zato, između ostalog, postoji intencija osvetljavanja Pavićevih vrednosti izloženih u delima, a jedna od njih je ona o kojoj sam već pisala – staranje ili briga o sebi. Pri ovom konstatovanju, valjalo bi se okrenuti tekstu Ivana Bazrđana, naslovljenog „Paralelni svetovi u pričama Milorada Pavića“. U njemu je, na strani 132, napravljen osvrt ka Pavićevoj priči „Smrt Miloša Crnjanskog“ i jednom posebno izdvojenom delu:

„I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti. Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre, pre nego što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.“

Pavić na jedan sjajan način spaja drvo i pisca, plod sa delom, ali ne zaboravljajući posebnu konstantu, strpljenje, koje je neophodno uložiti kako bi plod dobio svoj konačan izraz u svoje vreme. Književnost naravno možemo poistovetiti, kako i sam Bazrđan navodi, sa životom. Ono što će biti plod svih nas jeste starost, koja treba da poprimi svoju zrelost u punom sjaju, ali tako što ćemo još u mladosti raditi na tome da naš duh bude zreo u pravo vreme. Ovo znači da je sama njena savremena percepcija izokrenuta, budući da se ona pojmi kao nešto iznemoglo, nesposobno i nepotrebno. Sasvim suprotno antičkom čoveku, gde bi starost bila željno iščekivano stanje u kojem čovek dobija zrelost i iskustvo kao nagradu, čovek u ovom vremenu može biti samo odstranjen poput istrošene jedinke nekorisne društvenom „napretku“.

Upravo zbog ovih ukratko istaknutih pojedinosti, i lako prepoznatljivih lepih namera autora i urednice ovog zbornika, verujem da uskovitlana, ali blaga i stilizovana buntovnost zbog želje za menjanjem stanja koje nas okružuje, mogu pružiti  radost svakome ko poželi da kaže da se točak još uvek okreće. Iščekuje se sledeći potez.

(Govor povodom promocije zbornika radova „Leteće violine Milorada Pavića“)