Blog

Jedan susret sa poezijom Indijanaca

Luna Gradinšćak, Subotica

“Srbi spadaju u ‘poslednje Mohikance’ u Evropi.[1]

 Reću ću to. Ako Srbija padne, sve nacije će pasti.”[2]

David Yeagley

Vila Luburić, Danica, Livno, Donja Gradina, Đakovo, Gospić, Jadovno, kompleks Jasenovac, Jastrebarsko, Kerestinec, Kruščica, Lepoglava, Lobor, Pag, Sajmište, Stara Gradiška, Stupačinovo, Tenja, Capra i drugi ustaški logori koji se mogu spominjati sa jezom, uzvikuju da je „Srbima namenjena sudbina Indijanaca“. Ova jednostavno realna teza Ksenije Cvjetičanin[3] sasvim je moguća. Prisetimo se, jedan od najvećih u istoriji, ako ne i najveći zločin protiv čovečnosti jeste onaj genocidni, ugraviran u sudbinu američkih starosedeoca. Ako je reč o našem narodu, uočiće se da se dešava „isto to samo malo drukčije“. Međutim, ni pored takvih gnusnih monstruoznosti sprovedenih u delo, ona fina linija koja nas spaja sa dostojanstvenom prošlošću o kojoj možemo da govorimo sa divljenjem, možda je izbledela, ali nije se izbrisala. Otisak vremena nagriza dugovekovni nacionalni kamen nastalog u sjaju nemanjićke slave, ali on postoji još uvek kao temeljac[4]. Njegovo osporavanje predstavlja istu onu gnusnu želju da se uguši uzlet koji nam njegova čvrstina daje, a koja se ogleda u poslednjem znaku patriotizma u njegovom pravom smislu reči.

Protiv ovog brisanja pobunio se, neobično ili pak ne, jedan od pripadnika starosedelačke američke kulture, Dejvid Iglej, iz plemena Komanči. Za svog života, objavio je niz tekstova[5] u kojima izražava žal i pravdoljubivost  za jedan narod na Balkanu. Pripadati, tako blisko, rečima koje su iznete iz njegovog pera, samo je po sebi čast i privilegija. Iz tih tekstova, ne samo da izvejava saosećajnost, već se ostavlja utisak iskrene bliskosti i rodbinskog saučesništva u nošenju muke i patništva. Spoznaja ove povezanosti pobuđuje pitanje njenog raspoznavanja. U čemu je srodnost naroda koje je lomila nemilosrdna sudbina? Dokle sežu neproniknute veze?

Naravno, ako se govori o povezanosti, neizostavno bi bilo progovoriti i o Crnjanskom. Njegova istinska težnja da prisajedini vrednosti duha pojedinačnog sa kolektivnim identitetom kosmosa, izražava već sa prevođenjem japanske i kineske lirike. U njoj je sačuvana drevna mudrost i motivi pokretača duhovne jedinstvenosti. Međutim, osnaživanje duha pronalaziće se i u poeziji Indijanaca. Margot Astrov će u antologiji starosedelačkih Amerikanaca[6] informativno izreći neke od detalja bitnih za ovu temu. Jedna od njih odnosi se na njihov doživljaj reči. Tako će nam rasvetliti da je veza između reči i delanja usko stegnuta i da stoje licem okrenuti jedno prema drugom. Reč je početak svega, nezavisni entitet, superiorniji i od bogova. Reč povezuje i unutrašnji svet čoveka sa spoljašnjim objektivnim, ali je prioritet onaj individualni, subjektivni koji polazi od čoveka. Sama reč u kontaktu je sa mišlju, pa prema tome misao, uvek proistekla iz nekog konstitutivnog elementa reči, formira stvarnost u kojoj se nalazi čovek, vodeći računa o tome da postoji univerzalan sistem vrednosti van njega samog. Na taj način, objektivni svet imaće samo premošćujuću kopču sa unutrašnjim svetom čoveka, dok realnost ne postavlja uslove, jer čovekova svest stvara sliku o njoj na osnovu svog bića.

Zato je bilo vrlo važno utemeljiti čoveka na istim vrednostima. Stvaranje mitova izražavanih kroz pesme ili kraće lirski intonirane tekstove, imaće za cilj da sačuvaju svet i čoveka u njemu, neprekidno se oslanjajući na iskonski duh i sveti početak. Na taj način drevni čovek ima integrisanu vezu sa snagom prirode i univerzuma. Indijanac oseća sebe kao deo tog stvaralačkog stožera, neprekidnog ritma kosmosa. Reč je i seme iz kojeg raste permanentno obnavljani duh čoveka čije se sazrevanje može pratiti kroz njegov životni proces starenja. Ovo je vrlo slično antičkom poimanju starenja[7] prema kojem se starost percepira kao željno očekivani konačni ishod dugotrajnog sazrevanja. Za Indijanca, reč omogućava rast, neku vrstu spremnosti da se čovek rastavi od svoje ličnosti kao spoznajne konstante, i da se posveti duhovnom biću u sebi i na taj način obnovi.

Isto tako, onaj ko svoju kulturu posveti pojmu reči, mora da ume da ceni i tišinu. Tišina je, takođe, odraz duhovne snage. Međutim, ono suštinsko značenje tišine izgubilo se u buci modernog sveta. Američki starosedeoci primećuju averziju evropskog čoveka prema tišini. Za razliku od njega, indijansko dete moraće da pohađa praktičnu nastavu uvežbavanja tihovanja. Moraće da bude spremno da iskusi razne varijante tišine i usamljivanja. U pomenutoj antologiji navešće se čak da indijanska kultura ima precizan odnos prema pojmu komunikacije. Komunikacija nikada ne započinje slučajno, ni od čega, i vodi se računa o količini iznesenih reči. U njihovom slučaju, komunikacija mora da sadrži pauzu prilikom odgovaranja sagovornika. Tišina je znak poštovanja, dok u plemenu Lakota, tišina ima čak i veće značenje nego sama reč.

Potreba modernog sveta da čavrlja ili neprimereno brblja bez srama i tako prekraćuje sebi vreme, za naše spominjane starosedeoce predstavlja vrstu straha od praznine koju svet kao takav ima. Indijanac ne razume taj beg od samog sebe i stvaranje jaza, praznine ocrtane u vidu meteža između čoveka i sveta. Za Indijanca, sve oko njega poseduje dušu. Noću, on čak može da oseti glas svog pretka koji dolazi poput blagog vetra ili zvuka cvrčka. Dejvid Iglej će u jednom od svojih tekstova posvećenih Srbiji izreći da njegova „duša zjapi u ovom prolomu realnosti“, a ta realnost, kako on kaže, otima Kosovo koje je „naročito polje, sa posebnim značenjem za Srbe“. On bol i dostojanstvo koje oseća kroz blisku viziju svojih predaka prepoznaje u srpskom narodu. Isto to zjapenje prepoznato u sučeljavanju modernizovanog sa svetom Indijanaca, kroz neke druge primere, spominjaće se u predgovoru antologije.

Ono što se još čini veoma važnim jeste san, koji Indijanac dobija kao tajnu. San je čuvar snage duha i dokaz je natprirodne snage, a svi oni proizilaze iz drevne antičke tradicije. Ta se tradicija pojavljuje u našem snu i daje nam motivaciju da je obnovimo tako što ćemo obnavljati same sebe. Ali, i san je, kao i sama reč koja ga često opeva, miljkovićevski blizu značenja smrti. Mlada smrt u dimu bojišta jača je od želje da se umre oronulo u starosti. Ovakve smrti često su praćene pesmom, ne samo kod Indijanaca, već i kod naših vojnika. Prisećanje navodi na sudbinu 1300 kaplara[8], mladih srpskih đaka koji pre odlaska na bojište pevaju pesmu ispraćanja u smrt. Pesma je neretko prisustvovala u poslednjim satima života i svedočila o zadivljujućoj samokontroli kod indijanskih plemena u tim trenucima. Ona je oznaka čiste duše i vere u blistavu iskonsku sutrašnjicu onog koji gine.

Neke od njih odišu jednostavnošću i pribranošću i zabeležene su u pomenutoj knjizi poezije američkih Indijanaca: „Miris smrti/ primećujem miris smrti/ blizu mog tela.“[9] Ili: „Oni će me odvesti kući/ duhovi.“[10] Ovi ratnici bi usamljeni pevali bogovima da im pokažu da li je ovaj život koji žive bio dovoljno vrednovan[11]. Sa tim u vezi, ne sme da se zaboravi na neke od Crnjanskovih pesama slične tematike, poput „Ditiramba“, gde se osećaj smrti sučeljava sa odgovornošću žive tradicije kroz titraj gusli u vojniku, pa su mu i smrt i pesma bliskiji od predaje kojom bi uništio ne svoj život, već svoje sopstvo – mislivši pritom i na carstvo nebesko: „Naša je sudba urlikom mreti/ oholo strašno po gorju./ Pevati, glasno razapeti,/ po stenju, kršu i borju:/ Da je život za sluge čast,/ i nad veseo gnjili svet/ vitlati sebe smrti u počast,/ kao steg krvav i svet./ Steg dičan buna i ubica./ O rode ti si izabranik njin./ Klekneš li životu ponizna lica/ nisam više tvoj sin. “[12]

Isto tako, starosedelački govor mrtvom je neobično izražajan i nimalo ne odzvanja oproštajno i završno, već sjaji pripremom za neko bolje mesto: „Sada na ovaj dan prestaješ da vidiš svetlost dana./ Misli samo na ono što je dobro./ Nemoj da misliš ni na šta beskorisno./ Moraš da misliš sve vreme na ono što je dobro./ Otići ćeš i živećeš sa našim nećakom./ I ne razmišljaj loše o svojoj porodici./ Kada kreneš danas da ih napustiš ne smeš misliti sa žaljenjem na njih./ I ne osvrći se za njima./ I ne osećaj se loše što gubiš ovaj prizor svetlosti dana./  (...) Moraš uvek misliti lepo./ Danas je poslednji put da pričam sa tobom./ Sada ću prekinuti razgovor, moj rođače.“[13] Ova hrabra izdržljivost budi dirljivost, a pokazuje suštinu onoga što najvažnije, biti posvećen dobrom. Jedna od pesama iz Antologije kineske lirike Crnjanskog slično govori: „Dobar sam prema dobrima/ dobar sam i prema onima,/ koji nisu dobri:/ jer je život dobro./ Dobar sam prema vernima/ dobar sam i onima/ koji nisu verni:/ jer je život vernost.“[14] U celosti svog boravljenja, mora da prevlada dobro, da bi dobro dobilo mogućnost da se obrati.

Takođe, jedna od pesama posvećena je prirodi i na istočnjački način odražava refleksiju iskonskog: „Na ivici sveta/ raste svetlost./ Uspon odgaja svetlost./ Samo tamo taj dan sviće/ šireći preko noć.“[15] Sa tim u vezi stoji jedna od pesama iz Crnjanskovih prevoda: „Kao mač, reka je presekla planinu Ču./ Taj čun od zlata tu dole, na reci.../ Ne. To je Mesec, koji se diže...“[16] Ivica sveta i reka koja preseca planinu, jesu horizont koji meša ono što se dešavalo i što će se dešavati. Prekinuti dan donosi svetlost nekome drugom, no budući da je taj drugi isto što i onaj koji ga posmatra, svetlost je jednako posvećena oboma, bez obzira na to što je ona van čulnog domašaja. Na taj način, nije neobično da srpski bol bude i bol jednog Indijanca.

Neobično je da mi o tome ništa ne znamo. A bilo bi krajnje vreme da počnemo da se o tome brinemo.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

[1]http://www.badeagle.com/2011/07/24/m%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B0%D1%98%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0-cyber-terrorist-on-facebook/

[2] http://www.badeagle.com/2008/07/29/serbian-patriots-not-ultranationalists/

[3] http://www.novipolis.rs/sr/dosije/29697/lavirint-srbija.html

[4] Na ovu temu vredi pogledati tekst Nemanje Đukića “Marginalije o Balkanu” u junskoj svesci Letopisa iz 2015. godine.

[5] http://www.badeagle.com/?s=Bush+in+Albania&x=13&y=7

[6] American Indian Prose and Poetry, ed. by Margot Astrov, Capricorn Books Edition, New York, 1962.

[7] O tome više u tekstu http://www.novipolis.rs/blog/29128/umece-starenja-.html

[8] http://velikirat.vigimnazija.edu.rs/?page_id=294

[9] American Indian Prose and Poetry, ed. by Margot Astrov, Capricorn Books Edition, New York, 1962, 49.

[10] Isto.

[11] „Da vidimo, je li stvaran,

Da vidimo, je li stvaran,

Ovaj život koji živim?

Vi bogovi, koji boravite svugde,

Da vidimo, je li stvaran,

Ovaj život koji živim?“ ( Isto, str. 109)

[12] Miloš Crnjanski, prir. Milivoj Nenin, Matica Srpska, Novi Sad, 2011, 45.

[13] American Indian Prose and Poetry, 151

[14] Antologija kineske lirike, prir. I prev. Miloš Crnjanski, Beograd: B. Kukić; Čačak: Gradac, 2004, 11.

[15] American Indian Prose and Poetry, 202.

[16] Antologija kineske lirike, 16.