Blog

Mali „nesporazum“ sa Sokratom (IV)

Rasvetljavanje bezdanice

Luna Gradinšćak, Subotica

Slušam priču o čoveku koji je odlučio da poradi na sebi. U prvi mah, rešio je da to mora biti negde daleko od ljudi, odnosno, daleko od civilizacije. Odlazi negde u planine, u prirodu i tišinu isključivanja, svakodnevnog meditiranja i opuštanja tela. Provešće tako deset godina. Deset godina neće imati dodir sa žustrošću i užurbanošću, zveckanjem savremenih zvukova i neonskim svetlima, niti će se zatrpavati informacijama. Svaki dan je prvobitan, izgleda kao nešto iskonsko,  kao mogućnost za stvaranje nekog novog iskustva unutar svog sopstva. Nakon tog vremena provedenog u samoći, odlučiće da oproba svoje stečeno iskustvo u praksi napuštenog sveta. Prilikom svog povratka među ljude, posvađao se sa prvom osobom na koju je naišao. Plačući, pričaju mi, otišao je nazad među zelenilo i mir.

Ova priča trebalo bi da nam poruči barem dve stvari: prvo, rad na sebi je izuzetno težak i svako ko se odluči na taj korak, mora biti spreman na sve moguće prepreke. Drugo, kretanje u boj sa samim sobom nije najpametniji izbor ukoliko nedostaju istrajnosti i čelični živci koji bi omogućili pobedu. Iz prve ruke ovih rečenica isijavaće hrišćansko shvatanje života (istrajavaj u svojoj pokornosti i ne podleži iskušenjima), dok druga pruža modernu etiketu, „za to ti je potrebno mnogo vremena, pa se dobro raspitaj šta je ono što će ti pružiti najefikasniji život“. A čini mi se da i jedna i druga poruka obaveštavaju da je reč o borbi sa samim sobom.

Upravo tu bi trebalo obratiti pažnju. Kako to da staranje o sebi ne isključuje borbu sa samim sobom? Prema Đurićevim rečima, glavna razlika između rimskog i helenskog shvatanja života vidi se u samom pristupu čovekovom biću. Dok su Rimljani negovali podređen duh kao točak u društvenom sloju, Heleni su gledali da pojedincu omoguće načine za razvijnje svih duševnih sila. Ciceron  će čak istaći da ih je Grčka „nadmašila u učenosti“ i da je ona u prednosti samo zbog toga što se rimsko življe nije sa njom „ni pokušalo takmičiti“. Dakle, sve je u znaku nadmetanja, naprezanja i otimanja za više vrednosti kao nečeg što je materijalno i potrošno. Suštinske vrednosti, pa time i sopstvo, posmatra se izolovano, kao nešto što pripada nečemu drugom. Praktično, naša sopstvena pripadnost u posedu je nečeg spoljašnjeg. Iz ove priče valjalo bi krenuti za drugim stopama, na stazu malo drugačijeg posmatranja, obeleženu Fukoovim smernicama.

Fuko ukazuje na Plutarhovo isticanje pojma ethopoios, odnosno mogućnost da se ethos obrazuje. Ethopoios je nešto što ima osobinu da preobrazi način postojanja pojedinca. Prema tome, bez obzira na učestalost i količinu takvih sadržaja, postoje oni  koji se smatraju korisnim ili ne, u zavisnosti od toga da li poseduju formu delovanja koja može da stvori ethos. Samim tim, svet koji je malopređašnji čovek napustio radi negovanja svojeg sopstva, može biti samo indirektan uzork teskobe rada na sebi, ali pre svega to je izgovor za nerad na sebi. Seneka spominje nešto što se zove „pokret duše“, a što podseća na već poznato Platonovo „trzanje iz senke ka svetlosti“. Pokret duše ne govori o prelasku u bilo kakav drugi svet, već naprotiv, podrazumeva onaj u kome se kao ljudi nalazimo.

Ne treba da izgubimo iz vida nijedan od elemenata koji obeležavaju svet u kojem jesmo, niti ono što obeležava položaj nas samih u kojem se kao pojedinci nalazimo. Dovoljno je da uzmicanje od sveta ima onu razdaljinu koja omogućava postepeno posmatranje sveta iz njegovih delova ka njegovoj sveukupnosti. Distanca koja se pravi, u uzajamnom je odnosu sa pogledom u dubinu svog bića. Što pojedinac više posmatra svet iz njegovih uzroka i posledica, sve više odlazi u svoju dubinu, ali i obrnuto. Na taj način, omogućava slobodu svoje duše. Fuko ističe i da nema reči o nekakvom „čupanju“ iz ovog sveta, prenošenju u neki drugi koji podrazumeva raskid napuštanje ovog u kojem se nalazimo.

Potrebno je dati duši slobodu koja ide sa „ravnodušnošću i spokojstvom prema svim događajima“, što nije isto što i nihilizam i pasivnošću izazvano pomirenje sa sudbinom. Naša stvaralačka umeća, i ona naizgled najjednostavnija, uzvisuju našu dušu i obrazuju ethos tamo gde se najmanje nadamo. Popin zograf možda najbolje oslikava postavku da briga i staranje o sebi nisu nikad samo i isključivo usmereni na nas same i da je staranje tok koji ne treba da prestane ni onda kada se čini da je za sve kasno.

(Naslov teksta je pozajmljen iz stiha pesme „Pregni“ Nikole Strajnića)

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice