Blog

Kraljeviću Marko, probudi se!

Luna Gradinšćak, Subotica

Svako vreme ima svoj sumatraizam, i svako ko dopusti, ima svog sumatraistu. Ako se horizont ove tvorenice Crnjanskog sagleda u celoj svojoj širini, od jednog kraja, književnog, ka drugom van literarnih granica, sumatraizam se shvata i kao negovanje, uspinjanje sopstvenog duha. Uzlet prema plavetnim visinama i protezanje prema čulno nesagledanim daljinama, rasplamsava suštinu čoveka iz klonule svakodnevnice prema besprekornim prostorima, neizostavno nudeći snagu za trud i upornost, spasavajući pritom i volju. U ranom sumatraističkom ostvarenju, „Dnevniku o Čarnojeviću“, naići će pripovedač, odabrani slušalac zbog svog umeća da se seća.

Dalmatinac-sumatraista sam neće zapisivati ono što isijava iz njegovih priča koje govori svom odabraniku Petru, ali će Petar testamentirati Dalmatinčeve reči u intimnoj formi pisanja, dnevniku i pismu. Ako se „prošlost čuva osvajanjem budućnosti, a ne zatvaranjem od nje“[1], polagano čilenje sumatraizma iz dela Crnjanskog nije u isto vreme i njegova negacija. Reč je o njegovom ponovnom oblikovanju u vremenu koje nailazi. U tekstu „Njegošev koncept borbe: Neka bude što biti ne može“, pojavljuje se definicija pozitivnog nihilizma koji se, lako moguće, reflektuje u samom biću sumatraizma, a doseže još do epskog doba naše kulture: svest o turobnoj realnosti koja pojedinca okružuje, kao i prihvatanje te realnosti i distanca od nje same kako bi se postigla borba za ono što se označava nemogućim  za osvojiti.

Čini se da je narodni pevač uveliko poznavao ovaj pojam, tačnije, živeo ga je i prenosio slušaocima radi sjedinjavanja ili očuvanja jedinstva duha. Epsko pripovedanje, naročito ono o veličanju jednog junaka, posmatranog kao skup vrednosti potrebnih za održavanje svesti naroda budnom i uvek spremnom na borbu, poslužiće narodu da se udalji od realnosti u kojoj se nalazi i smesti u visine stabilnog održanja. Nepouzdana smrt najvećeg od najvećih, Marka Kraljevića, mogla je da označi izvesne promene u geopolitičkoj poziciji srpskog naroda, ali sama činjenica da Marko nije umro (ne zna se gde mu je grob, ili se pretpostavlja, prema tome, sama smrt čini se da nije ostvarena) već samo zaspao, daje do znanja da je narodni pevač, kao vizionar, odlično poznavao refleksiju dešavanja svog vremena, jer je morao imati na umu da vrlo lako može doći vreme kada će Marko ponovo zatrebati svom narodu, ali ne u onoj formi u kojoj je poslužio njegovom vremenu, odnosno vremenu koje ga je stvorilo. U razgovoru sa jednim prijateljem, naznačeno mi je da je u pesmi „Ženidba Maksima Crnojevića“ izvedena činjenica da kvantitet donosi kvalitet, odnosno broj donosi moć. Majka sada unakaženog mladoženje Maksima Crnojevića nudi suprugu rešenje za taj problem:

„Gospodaru, još besjedim tebe:

Ako s' kavge preko mora bojiš,

Imaš danas punu kulu blaga

(...)

Imaš na šta svate pokupiti,

Rekao si hiljadu svatova

Danas kupi i hiljade dvije,

Po izboru konje i junake.

Ja kad vide tamo u Latina

Pregledaju silu i svatove,

Da je Maksim slijepo dijete,

Ne smiju ti kavgu zametnuti.“[2]

Samim tim, novonastalo posrtanje Šarca u jednoj od ispripovedanih verzija o smrti Marka Kraljevića predskazuje dolazak nečeg novog, nečeg nepoznatog, u čemu se njegova snaga i sposobnost ne gube, ali postaju marginalizovane, pokazuju da će naići situacija u kojoj će biti nadjačan zajedno sa svojim nenadmašivim junakom. Marko će tako upokojiti Šarca, prelomiti sablju i koplje kao oružje za kojim bi dotadašnji suparnik žudeo, ali ih uništava i kao sredstva nesposobna da preovladaju u vremenu brojki. Buzdovan će preživeti Markov sudbonosni udarac, jer se u njemu vidi instrument neke nove, buduće borbe. Buzdovan će biti bačen u more, dakle vodu, prostor ambivalentne prirode, da bi isplivalo kao novo sredstvo za modernog junaka, oružje skladnije svom vremenu. Nada da će se junak dostojan vrednosti i svoje realnosti pojaviti, mora da postoji – pesimizmu i konačnom nihilizmu nema mesta.

Međutim, Markove poslednje reči, neodgonetljiva književna umetnina, šalju razne signale. Poslednji stih „zeman dođe da sv'jetom prom'jenim“, pokazaće da je njegovo privremeno izostajanje (o čemu nam svedoči reč „promeniti“) sa ovih prostora došlo očekivano, kao rok koji se mora ispoštovati. One označavaju određeni vremenski period, koji onako kako dođe, prođe, te na taj način vrednosti koje Markovo junaštvo nosi u onom nadolazećem dobu moraju nestati, ali ne zauvek. One će biti ili uspavane, ili u mogućnosti da vaskrsnu. Samim tim, gledano iz perspektive narodnog pevača, narod nije ostavljen na cedilu, kako ni tada, tako ni sada. No, naš zadatak je po pitanju aktuelnosti Marka isti kao i kod sumatraizma; na nama je da ih sačuvamo i preuzmemo u onom obliku koji će nam omogućiti snagu da radimo na sebi, izgrađujemo veru i sklad, jačamo intezitet sopstvene volje, ali i da prenebregnemo težinu sve većeg nadirućeg taloga nezadovoljstva i pesimizma, kao i okruženost izlomljenom tradicijom i egzistencijalnim problemima. Jer ruševine koje se naziru u oblaku dima i prašine završene bitke, donose mogućnost vaskrsa, jačeg nego ikad pre.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice 

[1] Vladušić, Slobodan  (2013). „Šta će nam  Crnjanski?“, Letopis Matice srpske. Novi sad: Matica srpska, god. 48, knj. 118, sv. 1, str. 208.

[2] Karadžić, Vuk Stefanović (1972). Sabrane nardodne pjesme II. Beograd: Nolit, str. 333.