Блог

Мали "неспоразум" са Сократом

Луна Градиншћак, Суботица

У тексту Џилијена Гофа из 2008. године, јавила се осуда Светске банке и ММФ-а због, најједноставније речено, преузимања улоге Бога и постављања капитализма за своју религију. При томе је истакнуто то да, за разлику од неких других религија, у овој новонасталој није потребно приносити било какве жртве, нити се осећати у обавези да јој будемо одани, будући да нам она, перфидним робовласништвом, одузима све што у ствари имамо – душу. Како је до тога дошло? Откуд то да "магија кредита", која нуди чуда пунећи нам корпе у супермаркетима много више него што би нам то обезбедила наша способност стварања, пружа такво задовољство, осећање нужности и неопходности? Објашњење које тражимо наћи ћемо у извртању Вошове парадигме бити-чинити-имати.

Према њој потребно је да пођемо од себе, неге свога бића, како бисмо наставили да нешто чинимо и онда добијемо видљиве резултате, али нови светски поредак понудио нам је другачију опцију: уместо да се занимамо собом, за срећу је прво потребно да имамо, поседујемо. Тек онда кадри смо да нешто чинимо и потом постојимо у својој целини. Отуда је најлогичније потражити неки незахтеван и профитабилан посао, попут певања, или учествовања у ријалити програмима, и што пре, без већег напрезања, обезбедити себи сигурно постојање у новоуспостављеном систему вредности. Што доводи до тога да текст Ортеге и Гасета има апсоултно право – дошли смо до произвођења размажене цивилизације. Оно што је, међутим, интересантно, јесте чињеница коју Фуко истражује и представља у својим предавањима на Колеж де Франсу школске 1981/82. године, а то је када долази до преокретања ове парадигме, односно шта се дешава са субјектом од најранијих забележених периода.

Фуко нам представља два античка начела: упознај самог себе (gnothi seauton) и старање о самом себи (epimeleia heautou). Водити бригу о самом себи, односно ово друго начело гасило се негде након Сократове смрти да би се потпуно изгубило у сенци првог начела. Очигледно је да је оно сметало у неким поставкама које ће уследити постепено након уклањања њеног симболичног носиоца, Сократа. На које начине? Пре свега, истакнуто је да је у читавом античком мишљењу ово изгубљено начело имало позитивну конотацију, али је исто тако, парадоксално, изродило најстрожа морална учења (видљива прво у стоичком моралу, па делом и у епикурејском), па тако с једне стране постоји позитивно начело, а с друге егоистично. Управо се овде хришћанство досетило да преузме и прилагоди ова строга правла унутар "контекста једне опште етике не-егоизма", што се огледало у одрицању самога себе и ношењу моралне обавезе према другима. Фуко види овде један "картезијански моменат". Поставила се "очигледност егзистенције властите субјекту у само начело приступа бићу", што ће рећи да постојање субјекта више није доведено у питање, потребно је само размотрити како он стоји у односу на појам истине. Тако се јавила филозофија, тзв. "форма мишљења", која покушава да одреди "услове и границе субјектовог приступа истини". Прва констатација ове "форме мишљења" је да субјекту истина није понуђена с пуним правом, односно "субјект нема право/способност да се приближи истини". Друго, што произилази из овог првог, субјекту је неопходан преображај да би постао способан за истину. Последње, као резултат, награду, истина пружа одређене ефекте: обасјање, спокој, блаженство.

Све ово, доводи до тога да је потребан некакав чин сазнања да би субјект добио приступ истини. Ако се осврнемо ка Сократу, видећемо да је дошло до дислоцирања истине до тада виђене у самом субјекту. Читава антика, како каже Фуко, не раздваја "филозофску тему (како досећи истину?) и питање духовности (какве су промене неопходне у самом бићу субјекта да би се досегла истина?)" већ стоји иза тога да се једна са другим прожима. Чин сазнања који неколико векова касније постаје једини и главни пут ка отварању истине подразумева потребу да се заврше студије, укључи у "одређени научни консензус", изискује материјални интерес и напредовање у служби, успон на друштвеној лествици који треба да се "сложе са нормама непристрасног трагања". Такав чин сазнања јесте спољашњи фактор који има значење баш супротно оном Сократовом трагању за истином. Чин сазнања као такав не утиче на преображај субјектов пошто је све потребно за преображај већ унутар особе. Нема укалупљивања у норме сазнања, спољашњег фактора који обликује вредности истине, већ је оно унутар субјекта. Оно што се покушава постићи тим укалупљивањем јесте омасовљавање ради контролисања већине. Овакви услови сазнања не односе се на структуру субјекта као таквог, већ на "појединца у његовој конкретној егзистенцији". Резултат тога је потрага за властитим смислом ван целине у коју би се тај смисао могао уклопити, потрага за властитом истином која одвојена од универзалности нема способност да спасе свој субјект.

У свему овоме, теологија, као рационално промишљање са поменутим чином сазнања у себи, поставља за своје темеље хришћанство, односно веру чији је чин одређивања судбине човека универзалан, и одређује субјекту узор у Богу, тачки највишег испуњења. Опет супротно Сократу, теологија смешта истину ван субјекта у нешто свима недостижно, Бога, уместо да наводи субјект на откривање божанског у себи. На тај начин, поново, долазимо до стварања религијског зависника који тражи достизање истине, покоравајући се ономе што му теологија налаже. Фуко, међутим, у даљем излагању долази до истицања садражаја "старање о самом себи". Излаже низ вежби, односно технике сопства видљиве у временима пре Платона и Сократа које се односе на вежбање духовности и покушаја досезања истине неодвојиве од субјекта. Потребно је установити прво шта то значи "старати се о самом себи"? Једноставно, неговање своје душе.

Да би неговао себе, потребно је, дакле, пре свега, неговати своју душу. Начин на који се то постиже је одвајање себе од осета који нас обмањују, сабирања самога себе у својој чврстој постојаности на коју не треба да утичу никакаве спољашње околности. Човек у себи садржи елемент сопства који мора да посматра  да би га схватио као божанско начело. Наравно, многи већ навикнути да долазе до своје истине чином сазнања ова, као ни даљи покушаји објашњења термина epimeleia heautou неће бити примамљиви. Стога Фуко износи практичне видове овог термина који нису много другачији од онога што неке цивилизавије данас називају медитацијом. Чињеница да је овако нешто постојало још у време Сократа доказује нам Платонова "Одбрана Сократова" и поглавље XXIV у којем Сократ објашњава Кебету технику данас познату као хопонопоно, односно исцељивање детета/унутрашњег бића изговарањем бајалице/мантре. Ово је само један од примера који се протеже вековима и стоји на услузи онима који су за то спремни да издвоје време и истрајност, што доводи до чињенице да овако нешто може постати пракса оних који су економски, културно и друштвено остварени као елита. Али, остају нам и они који су у стању да се спасу. Можемо закључити онда да је с правом речено да је посао који изискује окретање сопственом бићу можда и најтежи посао на свету.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице