Мементо

Јулски дан песника пораза

Aутор: Виктор Шкорић

Душан Васиљев (1900-1924)

Пут нам је свима у болу исти,

ма се ми како звали

Душан Васиљев, Жице

Било ком летњем шетачу поред зграде кикиндске гимназије готово је непојмљиво да један ужегли јулски дан пун тишине и уморног њихања сенки липа – које једва да производе неки хлад – повеже са значајним догађајем за институцију поред које пролази; могућно је да је баш тих дана прави дан школе поменуте гимназије. Годинама већ биста песника Душана Васиљева, на одстојању од неколико метара од улазних врата гимназије која носи његово име, посматра незаинтересоване пролазнике, али ретко кад му та пажња бива узвраћена. Чак и онима којима синтагма старог српског имена и презимена насталог од присвојног придева данас нешто значи, тешко да ће „песника пораза“ везати за јулски дан препун светлости и топлоте (Душан Васиљев - делује октобарски или новембарски, зар не?). Па ипак, Душан Васиљев јесте „летње дете“, рођен у (тадашњој) Великој Кикинди, 19. јула 1900. године, умро 27. марта 1924. године у истом месту, али другој држави. У оквиру те 23 године и 251 дан, колико је живео, стала је судбина која је бурна, драматична, праћена злосрећним догађајима и трагичним исходом.

Уврежено је мишљење да је Душан Васиљев превасходно и једино песник рата.Не може се оспорити да је Васиљева изнедрио рат и да му је хуманистичка катастрофа Великог рата била опсесивна тема. Сведок тог догађаја, Васиљев спада у ред писаца као што су Хемингвеј, Ремарк, Јингер, Мајаковски. (Занимљиво је да ако бисмо претражили у вечитом календару рођених писце из 1900. године, поред Васиљева стали би и писци који му поетички уопште нису сродни – Жак Превер и Томас Вулф –, а у истој години смрти као и Васиљева,умро је још један бивши поданик аустроугарске монархије – Франц Кафка.) Управо стога стваралаштво Душана Васиљева прати једна општа тескоба, тмурно и тмоло осећање бола, стида и страдања. Биографска је чињеница да је он само последњу годину рата провео на фронту, на реци Пијави у Италији. Било је то довољно да му се неки догађаји и слике увреже у сећање, у незаборав. Боравак на Пијави доказ је да је ратна техника Првог светског рата била толико напредна и стравична, и да су биле довољне недеље и месеци, а не и читаве године, да би оне довеле до трауматизације код човека. Последице рата Васиљев ће осетити постериорно и исказати га у својим песмама, новелама и драмама.

Управо је заборав једна од кључних речи песништва Душана Васиљева, тачније немогућност заборава, „хигијене несећања која вида“. Његова, Васиљевљева, немогућност да се у послератним годинама отклони од трауматичних догађаја произвешће једну дугу, тумулозну, унутрашњу, борбу, у којој ће сва велика питања бити постављена пред суд хуманости: питање добра и зла, греха, страдања, Бога, песништва и новог човечанства. Наш песник експресиониста дуго ће пред собом имати само један идеал – Човека, са нарочито значајним почетним великим словом, писаним у духу експресионизма, али и сопственог песничког светоназора. „Ох, та ја сам Човек! Човек!“, узвикнуће у својој најзначајнијој песми, химни послератне генерације, „Човек пева после рата“. Можемо рећи да кроз стихове Душана Васиљева провејава једно осећање грешности и стида, сопствене али и сваког човека, читавог човечанства, које је дозволило да се одигра кланица Сома, Верден, Галипоље, Кајмакчалан, Галиција, окупирање Србије и аустријски злочини у њој. Иако није био сведок ни једном од ових догађаја – сем, можда, посредно, последњем – Душан Васиљев осетио је дубоку песимистичку ноту коју они представљају за човечанство; за њега не постоје победници – сви смо поражени. „Болна, хумана туга“, написао је Спасоје Васиљев, професор књижевности и полубрат Душанов, када је у једном тексту 1929.године, интуитивно али веома прецизно, описивао стваралаштво свог старијег брата. Овакву оцену изрећи ће свако ко се мало поближе упознавао са песмама рано преминулог песника. Његово песништво не пати од празне реторике, позерства и кича: мада понекад уме да пређе у висок патос и патетику, нема сумње да је Душан Васиљев певао своју искрено болну, хуману тугу у свакој песми. Управо зато оне се могу читати као фрагменти, одломци једне растрзане савести, чија се свест о целини распала као и сам свет у ком је живела и обитавала. Читати много и читати пажљиво управо је зато једини ваљани савет који се може дати за тумачење Васиљева.

Све су ово, донекле, већ општа места у читању војвођанског песника. Оно што је остало незапажено или тек површно додирнуто, јесте широк спектар песничких мотива код њега, ноктуралност његовог песништва, симболични колорит („Пролог“, „Крвава песма“, „Жице“), чулност песама које понекад превазилазе песме Растка Петровића, космички дрхтај у њима, благи али непотпуни суматраизам („Гроб на северу“, „Кактус“), па чак и интимистичка атмосфера појединих песама („Ноћи“, „Одмор“, „Моја соба док пада киша“). Једном речи, није рат био једини. И исто тако, књижевна судбина Душана Васиљева не сме да се подведе, како се то чини, на само три антологијске песме – „Човек пева после рата“, „Плач матере човекове“ и „Домовина“.

Друга једна судбина, она истинска, животна, била је суровија по Душана Васиљева. Младост провевши у Кикинди и Темишвару, веома рано, након смрти своје мајке Ракиле (1877-1908), морао је да води бригу о својим млађим полусестрама и полубраћи (отац му се поново оженио). Први светски рат одвео је његовог оца, Косту Васиљева (1873-1946), на фронт, са ког ће се вратити рањен. За то време Душан ће у потпуности издржавати целу породицу и водити бригу о њој. Неколико месеци на Пијави биће довољно да му нанесе трајне психичке ожиљке, али то неће бити крај његовог службовања: при повратку се сусреће са српском војском у Темишвару, а касније ће бити послат у Кратово (Македонија) да гони бугарске комите. Још једном ће постати војни обвезник 1921. године, али тада и трајно отпуштен. Болест психе свима се тада чини споредном наспрам болести тела: Душан Васиљев на фронту је оболео од маларије која му је ослабила плућа и учинила га подложним другим болестима. Боловања и осујећивања не престају током целог његовог живота: боравак у Београду 1920. године – за који ће Спасоје Васиљев рећи да му је за његовог брата био најплоднији период јер су тамо настале његове најбоље песме и јер је тамо остварио значајне контекте у свету књижевности –биће прекинут услед слабости и немогућности да настави студије; стипендија за студирање драмске режије у Минхену у последњем часу биће, малициозним радњама, додељена неком другом; више пута му је одбијена збирка песама коју је имао припремљену, а библиотека Албатрос престала је са издавањем пре него што је његова збирка приповедака стигла на ред за штампање; запаљење плућне марамице, наговештене ранијим бронхитисом, осујетиће његов одлазак у Ковин на место наставника у грађанској школи. Последњи напор учињен зарад излечења, у касној јесени 1923. године, одводи га из Ченеја у ком је живео и радио,у загребачки санаторијум на лечење, али ће и тамо бити одбијен са молбом да дође на пролеће следеће године. Он то никада није стигао да учини.

Љубомир Симовић је за Душана Васиљева написао да је био песник периферије, односно да је стални боравак далеко од књижевних центара учинио да му књижевна судбина буде на несигурним темељима и свакако не онаква каквом ју је својим талентом и значајем завредио. Своју удаљеност надоместио је богатом преписком, великом читалачком и списатељском преданошћу, објављивањем у тада најзначајнијим књижевним часописима (Мисао, Српски књижевни гласник, Прогрес...) и значајним књижевним контактима. Једном свом пријатељу пише: „Чим те три свеске прочиташ, послаћу ти, ако желиш, следеће ствари: Рабиндранат Тагоре: 'Национализам и певачке жртве'. Више од овог Индијца нисам могао да набавим. Имам, затим, доста лепу колекцију Стриндберга, Д`Анунција, Анатола Франса, и нарочито Достојевског (Моја три идола: Rom. Rolland, Tagore и Достојевски). Ја сам приликом свога београдског пута поново прилично обогатио своју библиотеку“. Дивио се Андрићу, Црњанском (у писмима изражава радост што ће његова збирка новела изаћи тамо „где је објављен и 'Дневник о Чарнојевићу'“), Пандуровићу и нарочито Крлежи. Сима Пандуровић је подржавао Васиљева, објављивао му песме и новеле у часопису Мисао, а након смрти једини му написао (веома топао) некролог. За Пандуровића, може се рећи, Васиљева везује нарочито успешна сарадња, са чим се мало писаца, од тадашњих нових, могло похвалити: Пандуровић је Васиљева бројним песмама уврстио у своју антологију.

У сведочењима пријатеља, родбине и књижевних сувременика помаља се лик Душана Васиљева као бранковског типа младића-песника испијена лица, али са пламеном у очима. Писао је много и брзо, у вангоговском темпу стварања, ретко и мало исправљајући оно што је написао. У писмима је темпераментан, али и духовит, пише о својим мукама, али није напоран; његова главна невоља је стање у сувременој књижевности и борба нових, као и конзервативност старих (Б. Поповића, В. Стајића). Чини се да је све, па чак и исхрану, сан и своје болести, Душан Васиљев подредио једном – књижевности.

У доба када су Андрић, Црњански, Петровић, Ујевић, Краков и Васић стварали своја имена у књижевности, Душан Васиљев успео је да наметне своје. Овај податак можда и не би био толико чудан да није чињенице да кикиндски песник за живота није издао ниједну збирку песама (прва збирка изаћи ће 1932. године, осам година након песникове смрти). Цена која је плаћена за тај успех изгледа суморно: радни замах који је за пет година у књижевности исцрпео његову душу и тело, несигурна судбина његових рукописа (који се, након једне готово павићевске заврзламе, данас чувају у Народној библиотеци Србије) и несрећан живот испуњен немаштином, болестима и неукорењеношћу. Па ипак, Душан Васиљев остао је бунтовни младић – та његова омиљена песничка фигура – у српској књижевности, непомирљиви експрсиониста и борац против непрвди и страдања. Васиљев је постао песник обичног човека, малог човека, тог суровог изума XX века, и зато његови стихови имају допадљивост и наилазе на широко разумевање, како онда када су настали, тако и данас, па чак и поред свог дефетистичког и нихилистичког трептаја. Колико је Васиљев фигура великог националног значаја, толико својим стваралаштво представља изузетну спојницу у ширем, европском контексту. Општа беда пораза, и осећај слома, у исто време и жеље за променом, као и његова трагична животна судбина, изазивају код нас осећање љубави и топлине према човеку који као да је место нас доживео све то и нашао снаге да својим гласом запева. Ако ни због чега другог, макар због тога ћемо се у свакој нашој великој животној невољи сетити да – човек пева после рата.

Слике које асоцирају на живот Душана Васиљева крећу се од бојама нежних и богатих, јулских (оних предратних, из детињства), до све сивљих, тамнијих, растрзанијих и мучнијих, ратних, као у стрипу Тардијa. Чак и она светла тачка његовог каснијег живота – супруга Милојка Васиљев, рођена Малетић – није могла да му олакша последње дане. Касне 1923. године Душан Васиљев враћа се са неуспелог пута у Загреб и пада у постељу у очевој кући у Кикинди. У то време дошло је до разграничења између Краљевине СХС и Румуније и Ченеј је припојен Румунији. Месецима су супружници раздвојени, пишу дуга писма једно другом, али Душан не може да устане из кревета, а Милојка без пасоша не може да пређе границу. Дуго година мучен разним плућним болестима, Душана Васиљева је напослетку изнурила туберкулоза. Умро је у тихој мартовској зори 1924. године, оставивши иза себе – сређених и несређених – преко 300 песама, двадесетак новела, четири драме и светло име у књижевно наслеђе.