Култура

О причи и причању у ХХI веку

Aутор: Виктор Шкорић

Антологија модерне светске флеш фикције "Скрати причу"

Аргентински писац светског реномеа Хулио Кортасар када објашњава разлику између утицаја романа и кратке приче на читаоца, служећи се боксерском терминологијом, каже да роман игра на бодове, док кратка прича мора да освоји читаоца нокаутом. Ова Кортасарова дистинкција између два значајна прозна жанра ХХ века и данас има одређену тежину; али када узмемо у руке антологију „Скрати причу“, не можемо а да се не запитамо на који начин читаоце осваја савремена кратка прича, она коју препознајемо као флеш фикција. И то нека буде питање којем ћемо, посредно, тражити одговор овим приказом.

Антологија „Скрати причу“ је понајпре збирка од 66 аутора, махом са енглеског, шпанског, кинеског, руског и италијанског говорног подручја, као и појединих аутора из Немачке, Француске, Мађарске и Србије. Заједнички објединитељ свих ових аутора јесте писање ултракратких проза. Приређивач антологије, Срђан В. Тешин, истиче да је једини критеријум за увршћавање у антологију – поред вредносно-естетског, разуме се – био да прозна творевина ауторá не прелази 1.000 речи. Тако су се у истој категорији нашле: прича од две-три реченице, тест личности, микроновеле, анегдотске или параболске приче до прозе које имају одређене облике класичне приче. Све ово упућује нас на полиморфност флеш фикције, те на саму неистраженост овог поља у књижевној теорији. Ако, рецимо, текст у виду спискова са питањима и одговорима које главни јунак саставља читамо као прозну творевину – а таква је прича Рајана О'Нила – онда се поставља питање да ли постоји неко изразито својство флеш фикције. Одговор је негативан, уколико под „својством“ подразумевамо облик или калуп по мери приче; управо прича Рајана О'Нила својом једноставношћу и језгровитошћу потврђује нам да је важније доследно споровођење поетике сажимања од било каквог укалупљавања. Тешин у уводном тексту као главне одлику те поетике сажимања истиче сажетост и краткоћу, што би уједно биле и квантитативне односно квалитативне одлике.

Други критеријум био је да је аутор списатељски активан. Овај критеријум довео је до више позитивних последица по саму антологију, али и нашу преводилачку књижевност: са једне стране доказује се актуелност и живост флеш фикције на свим меридијанима и паралелама земљиног шара, а са друге стране читаоцима су доступни аутори које мало познају, које су слабије читали или за које чак никада нису ни чули. Упућенији ће препознати имена Лидије Дејвис (која у свету тренутно важи за најзначанијег „краткопричаша“), Луисе Валенсуеле, Владимира Сорокина, Ен Бити и Џорџа Сондерса, али за оне мање упућене сви ови аутори – уз можда изузетак Маргарет Аутвуд и Давида Албахарија – биће и први сусрет са њиховом прозом. Велика врлина ове антологије јесте управо у томе што се клонила „великих играча“, а садржинско решење нашла у одабраним, перспективним, српском читаоцу непознатим, ауторима. Нема страха да ћемо се огрешити ако кажемо да ће многа ова имена тек доживети своје прихватање у нашим читалачким круговима. Буде ли се то десило, морамо се ипак оградити и напоменути да преведено дело из антологије „Скрати причу“ није њихова поетика у малом, колико тек један од импулса њихове приповедачке жице.

Што се тиче формалих одлика антологије, она није организована ни по дужини текста – од краћег ка дужем или обрнуто; ни по преводилачкој линији у којој би језик оригинала био организујући чинилац; ни по тематкој грађи, што искључује било какву циклизацију прича. Једноставно решење које Тешин примењује јесте абецедни редослед, што сваку страницу (а неретко се страница изједначава са причом) чини различитом: ултракратке приче уједно се и ултрабрзо смењујуи нема диктатуре језика, теме или концентрације. Јер, напоменимо и то, флеш фикција не захтева сталну пажњу, дугу усредсређеност и трајност једног расположења; она се чита брзо као вест, узбудљиво као туристички бедекер, отмено као класик. Али не само када се читају приче – и биографије уврштених писаца на самом крају књиге такође су више од пуког биографског и библиографског податка и, као да би да потврде општу поетику књиге, и саме су по себи приче о идејама, поводима и разлозима за писање и приче о часописима и удужењима за флеш фикцију – документи о ауторима колико и о времену.

Књига „Скрати причу“ не претендује да буде светска антологија – за то јој недостају аутори са арапског говорног подручја, из Јапана и Африке. Свестан тога, Тешин за ову панораму каже да би се могла звати и Приче с географским пореклом и упоређује је са луксузним бродом који плови одређеном рутом по широком мору књижевности. Зато би, уместо неких мегаломанских захтева, било боље рећи да је ова књига један прозор наше књижевности у свет, преко којег смо видели, односно прочитали, многе нове приче и чули за многа нова имена. Тај прозор јесте Кикинда са својом негованом приповедачком традицијом – фестивал попут Kikinda Short-а и часописи Северни бункер и Пластелин били су услови да се примете нове жанровске промене у савременој прози и да се преко истих тих институција читалачкој јавности у Србији представе у виду панораме „Скрати причу“.

*    *    *

Није обичај препоручивати књигу, а још мање да се она не препоручи. Ипак, када се ради о антологијској књизи, без обзира на садржину, питање се само од себе намеће – коме је она, баш таква, намењена? Дакле, „Скрати причу“? Рећи ћу да је она намењена љубитељима књижевности који немају времена, којима се у препуном аутобусу чита нешто квалитетно до следеће станице, који би да се одморе од света рачунара у свету књига, које су заморили дуги романи, који негују обичај читања пре спавања (и потом стављају књигу на узглавље, тамо где стоје омиљене књиге), укратко сваком читаоцу који се ухватио у коштац са ером технологије и брзине, а свестан је онтолошког значаја књиге.

Антологија модерне светске флеш фикције Скрати причу, приредио Срђан В. Тешин, Архипелаг, Београд, 2015