Култура

Роман дуалитета

Aутор: Виктор Шкорић

Милош Латиновић, На погрешној страни реке

Данас се у науци о књижевности може понегде прочитати мисао да је Први светски рат од свих цивилизацијских крахова ипак у једном успео да се покаже плодан, а то је мисао да је изнедрио из свог гротла квалитетну књижевност. Када се иза те тврдње потегну имена као што су Џејмс Џојс, Томас С. Елиот, Вилијам Фокнер, Херман Хесе, Ерих М. Ремарк, Хенри Милер; код нас имена Милоша Црњанског, Ива Андрића, Растка Петровића, Драгише Васића; па између осталих и имена писаца о којима се говори у најновијем роману Милоша Латиновића – Ернесту Хемингвеју и Душану Васиљеву – чини се да та тврдња поседује одређену тежину. Не може се порећи да сви ови писци нису делимично стигматизовани великом кланицом 1914-1918, али свести их само на ту димензију њихових личности и биографија било би огрешење о идеју која стоји иза сентенце memento mori, то јест неиспуњења наших обавеза према знањима и идејама која нам иза ових аутора остају. Лична и емотивна каква јесте, „Пуста земља“ не чита се у контексту Првог светског рата; Хесеов „Демијан“, настао на истим тим провалијама, није роман о рату колико роман о јунгијанском сусрету појединца са својом Персоном. Књижевно дело, биографија и дух времена – све су оне у блиској спрези у постратним годинама (у многим случајевима и након оба рата). О њиховим тангентама би се, дакле, морало говорити. Ја ћу ту тангенту назвати фигуром – писац као фигура одређеног времена.

Фигуре које је Милош Латиновић одабрао за свој роман налазе се на дијаметрално супротним странама тог доба, што је добра основа за стварање тоталитета погледа на једну епоху. Са једне стране код Васиљева је представљено његово темишварско, грађанско детињство, а са друге Хемингвејеве сојерске враголије; полазак у рат, код једног невољно (Васиљев, након почетног одушевљења), код другог као пркосно вагабундство. Сусрет – не стварни, него мимоилажење – одиграо се на италијанској реци Пијави, где су обојица једно време били стационирани, на супротним странама реке и фронта. Отуда и наслов романа, „На погрешној страни реке“. У овом тренутку потребно је укључити и трећу димензију која се појављује у роману, временска дистанца оличена у писцу Ћириловићу који за стогодишњицу почетка Првог светског рата пише наручену драму у којој се одлучује, уместо Гаврила Принципа, да за главног јунака узме Душана Васиљева, а напослетку долази до идеје да га упари са Ернестом Хемингвејем[1].

„На погрешној страни реке“ ипак није књига дијалога – дијалог између Хемингвеја и Васиљева никада се није одвијао, ни биографски, ни у било ком виду књижевног. Од почетка наговештаван, тај дијалог доведен је само до тачке приближавања, али уместо гласова и речи, чују се фијуци и пуцњи; као писац, Латиновић се одупро искушењу да пркоси свим логичким околностима тог рата – река је остала незајажена.

На који начин су дати ликови Душана Васиљева, односно Ернеста Хемингвеја? Веома једноставним и честим књижевним проседеом: писац догађаје из њихових прозних дела преводи у аутобиографски дискурс. Тако је могућно препознати, поред очекиваних стихова српског песника, и многе мотиве из Васиљевљевих новела („Помрчина“, „Болест“, „Испред прага“) или Хемингвејевих романа „Сунце се поново рађа“ и „Имати па немати“. И док се код Васиљева заиста може говорити о аутобиографском у његовим прозама (о чему су писали Михајло Пантић и Бојана Стојановић Пантовић), код Хемингвеја се преметање дискурса чини пренатегнутим. Заиста, упореде ли се поглавља о Хемингвеју и она о Васиљеву, могућно је приметити да су она о америчком писцу анегдотска, књишка и мањег набоја, док су она о Васиљеву мање или више успела.

Латиновић је познат као писац који негује интертекстуалне релације и зато прави изазов представљају бројне реченице у италику (које, разумљиво, чине скривене цитате). Дакле, ликови су моделовани према мотивима из књига писаца, а тачка гледишта је најчешће из перспективе објективног приповедача који описује догађаје и стања јунака. Можда су управо због овакве перспективе приповедања најуспелија поглавља не она о негдашњим писцима, него она која чине свакодневицу писца Ћириловића. Аутореференцијалност, пишчева полемисања са Сварожићем (неком врстом књишког духа или духа књижевности) и финансијске невоље са провинцијски позориштем динамична су поглавља овог романа. Тек понегде, као у сцени када млади Васиљев пише песме на пољани, крај реке, или када аустроугарска војска надире до Пијаве, стекне се жељени утисак свежине, проникне се у дух времена и у биће младог човека онодашњих епохалних догађаја.

Напослетку, неопходно је напоменути да ова књига садржи и одређене грешке, које се најпре тичу биографија писаца. Навешћемо једну, илустративну: у поглављу „Месец и вишње“ може се прочитати да је Васиљев рођен „шестог месеца управо начетог ХХ века“ (Васиљев је рођен 19. јула) и ми не налазимо књижевну мотивацију за ово премештање месеца рођења – дакле, ради се о превиду. Књига која за полазиште има биографију, а која је – то је очигледно – писана са веома темељном припремом, не може себи допустити овакве омашке. Надајмо се да ће оне у другом издању бити уклоњене.

Река Пијава, граничник судбина и идеологија, у роману „На погрешној страни реке“ је сусрет „осећаја да си на правој страни“, као што стоји у мотоу овог романа, узетог од Камија. Латиновић/Ћириловић покушава да састави роман – што на крају и чини –; и да користећи се двема личностима које стоје на супротним странама поларитета, сами не знајући за те супротности, опише последице тог рата, јер „судбина Душана Васиљева је оличење људског страдања у том рату. То је истина Великог рата, у којем је мали, непознати човек без избора и излаза, у крви до колена и без снова“. А судбина Ернеста Хемингвеја је гротескна, али и латентно виталистичка философија младог послератног човека. Да, роман „На погрешној страни реке“, роман дуалитета, јесте то јанусовско лице рата, приказано као две чувене маске театра, једно смешеће, друго плачуће.

[1] Поглавља са Ћириловићем препознајемо и по томе што сва носе наслов по једној врсти коктела и њиховом саставу. У књижевном случају Милоша Латиновића, говорили бисмо о постмодернистичком коктелу.

Милош Латиновић, На погрешној страни реке, Вулкан, Београд, 2015