Култура

Један вид употребе савременог (новосадског) романа

Aутор: Виктор Шкорић

Зоран Ђерић, Употреба града

Вероватно је неизбежна за сваку причу о књижевности Новог Сада да се, макар и без дужих задржавања, спомене име Александра Тишме, писца који темељи овај град у нашој књижевности. Не чуди зато што наслов књиге Зорана Ђерића, Употреба града, непосредно дозива и знаменити Тишмин роман, Употребу човека. (Па и наслов овог текста, да се хтело бити мање информативан, могао би бити Употреба романа.) Ипак, то је све што се да о Александру Тишми рећи поводом ове књиге; Ђерића занимају други проблеми, а то су савремени новосадски роман и фигура града Новог Сада у њему.

Ако бисмо покушали да одредимо од када потиче списатељска опседнутост граду, црвена урбана нит историје одвела би нас до педесетих година XIX века, Париза и Бодлера. Не пориче се постојање урбаних песника пре Бодлера (непосредно пре њега и Виктор Иго је писао о градским темама), али тек са Бодлером успоставља се фигура града као извора свеколиког људског зла. Са још увек присутним одјецима буколичне књижевности – која се поражено повлачи пред наглом индустријализацијом града – град се самерава кроз опозицију према селу. Међутим, данас та опозиција више – не постоји. Антагонизам између града и села у књижевности дуго је био једносмеран, провидан и готово баналан; формула би могла овако да гласи: град – моћ и зло; село – сиромаштво и врлина. Село се у књижевности повлачи и данас постоји у онаквом односу каквом је и у стварности, у зависном положају у односу на град. Како је дихотомија град/село нестала, ишчезли су и сви видови поделе, степеновања, хијерархизације и приписивања искључиво негативних вредности граду; он се више не посматра у односу на нешто (село), него је могућно остварити један синтетичан поглед на градски живот и његове становнике. Другим речима: писац напокон није више морао да брине о конвенцијама града и села, већ му је омогућено да у равни града истражи и пронађе све богатство мотива, тема, прича, философија и идеологија, као и да личним уделом допринесе том богатству (јер је однос између града и писца обостран) у виду урбаних легенди и књижевних дела. Задатак писца јесте и да буде слика свог времена.

Задатак који је себи поставио Зоран Ђерић јесте велик, а идеја оригинална. Писци који су посветили барем једну књигу некоме граду (не рачунајући белетристику) код нас су ретки. Не треба нарочито истицати да се махом радило о Београду. У овом тренутку можемо се сетити Павићеве Кратке историје Београда и Капорове Магије Београда као примера, али ове књиге су историје или водичи/путописи. Оно што Ђерић примећује јесте да се и Нови Сад устоличио као значајан топоним у српској књижевности и у својој књизи он покушава да утврди статус града Новог Сада, првенствено у лепој књижевности, користећи се новосадским ауторима, али и оним „страним“ који су писали о њему. Ђерића првенствено интересују романи, мада код неких аутора поједине збирке прича тумачи као романескну грађу. Заједнички именитељ им је урбана прича, која и јесте, у крајњој инстанци, предмет Ђерићеве анализе. Дакле, ради се о књизи из области књижевне теорије.

У својеврсном уводу у студију под насловом Урбани идентитети Ђерић даје каталог писаца чије стваралаштво је на било који начин везано за Нови Сад. Углавном су то енциклопедијски сажети подаци, али они су индикативни будући да је у њима речено који је однос писца према граду, дела која треба узети у обзир при читању и анализи, а понекад и о самом статусу града у књижевности тог писца. Овај регистар обухвата имена 30 писаца (такорећи од Тишме до Тишме) и 3 новинара са списатељском каријером, што сведочи о заиста импозантном новосадском књижевном опусу. Ипак, од свих тих аутора посебна поглавља посвећена су Милици Мићић Димовској, Фрањи Петриновићу, Ђорђу Писареву, Војиславу Деспотову, Миодрагу Кајтезу и Сави Дамјанову. На опусу ових аутора Ђерић констатује да се Нови Сад најчешће и даље романтичарски именује као Град, али и да може да буде представљен као историјски, модерни или постмодерни град, злехудо место са сталним осећајем небеске претње '99. године, симетрично уређење подређено тексту... Исто тако Ђерић бележи појаву реалних топонима (Дунавски парк, Алмашка црква, Булевар ослобођења) и оних који су настали у пишчевом духу.

Међутим, како је сваки писац тумачен засебно, дошло је и до појединих пропуста који се најпре огледају у неједнаком простору посвећеног ауторима (врсна анализа неколицине романа Фрање Петриновића потпуно у засенак баца невелики број страница посвећених Деспотову); такође, изостао је синтетичан приказ закључака до којих се дошло, будући да последња глава насловљена Зло/Употреба града представља теоријски оквир, а не закључак. Исто тако морамо приметити да је изостанак засебне главе посвећене Слободану Тишми – а да за то не постоји реалан разлог, напротив – у великој мери је осиромашио ову књигу. Како су два главна полазишта у овој књизи статус града у новосадској књижевности и савремени роман, Зоран Ђерић их је, у глави посвећеној прози Саве Дамјанова, укрстио. Ипак, управо у тој глави поетика писца превладала је поетику града у књижевности. Када се све ово узме у обзир, могућно је назрети ту тражену поетику града, али нам делује, још увек, да улице те поетике нису довољно осветљене: светиљке се тек пале.

Овим указивањем на врлине и мане књиге Употреба града желели смо, колико год то парадоксално звучало, да укажемо на њен значај. На њен значај као јединствени подухват који је започет на чврстим темељима и са богатом базом знања о књижевности у којој је Нови Сад у неком облику јунак. У години у којој је изашла књига Употреба града (2014), Ђерић је издао и књигу Поетика бездомности, сумарум његовог вишегодишњег рада на тзв. егзилантској књижевности на фону српских и источноевропских писаца. Како је и Нови Сад једна велика тема савремене српске књижевности, исто као и егзилантство, нема сумње да књига Употреба града представља тек први корак у неком будућем истраживању и исписивању целокупне поетике једног града.

Зоран Ђерић – Употреба града, Агора, Нови Сад, 2014