Култура

Снови осмог живота

Aутор: Виктор Шкорић

Урош Тимић – Осми живот

Читање романа „Осми живот“ Уроша Тимића, један спонтан дводневни догађај у мом животу, довело ме је до низа питања о писању, слободи маште и улоге жанровске књижевности у животу читаоца. Та питања ћу оставити за себе и рећи шта ме је конкретно подстакло на промишљање. Наиме, негде око 140. стране, када се терен фабуле сувише узбуркао и уздрмао за мој укус, окренуо сам књигу на последњу страну и прочитао да је „Осми живот“ роман двадесетчетворогодишњака. Тиме аршини које сам желео да применим у читању ове књиге морали су бити кориговани, строгост сагледавања стила и писања омекшана, а одређени недостаци разумљиви. Ипак, овде се не ради о читалачким укусима, него о приказивању романа првенца младог писца, и једнако ће бити посвећено речи врлинама и манама ове књиге.

У другој половини 2013. године покренут је, у сарадњи са издавачком кућом Лагуна, књижевни пројекат Literarni Online INKubator који је за циљ имао издавање прве књиге ауторá старости између 15 и 30 година. Ове године изашле су књиге троје победника књижевног конкурса; роман Уроша Тимића, подразумева се, један је од њих. Оно што прво пада у очи при летимичном погледу на објављене књиге јесте да су млади аутори окренути жанровској књижевности и фантастици са примесама драме. У том погледу, роман „Осми живот“ јесте репрезентативни примерак једне књижевности која тежи да буде сама себи довољна, да из себе ствара сопствене теме и мотиве, своје светове и да држи кључеве свог функционисања. Неодређене ознаке места (град детињства, главни град државе) и безлична и неинформативна имена јунака (Влада, Наташа, Дејан, Весна) само употпуњују утисак да је овај роман настао из конструкције маште, без претеране потребе угледања на друштвену и историјску стварност и да самим тим романескна прича тежи једној врсти општости и безвремености.

Књига прати детињство, одрастање и живот Владе, сасвим обичног дечака. Мада би се у оваквој књижевности очекивало да је главни јунак по неким својим способности изузетан, овога пута то није случај. „Ништа, баш ништа није било необично, нити је било шта указивало на било какву промену – било је, такорећи, мање-више досадно. Ја, мали несташни дечак, био сам на тераси свог стана на петом спрату, играо се додавања лопте са сестром, док су наши родитељи чаврљали и испијали последњу кафу у том дану“. То детињство обележио је несрећни пад на градилишту и језиви ожиљак преко целог лица који је јунак том приликом задобио. Како Влада одраста, атласовски носећи терет свог ожиљка, он се суочава са стварношћу, људима и свакодневним догађајима, стално имајући потребу да нађе своје место под сунцем и да свој живот подреди координатама обичних живота. Све учесталије, ипак, Влада доживљава кошмарне снове препуне симбола, које он тумачи као упозорења и кодове судбине. Стално на размеђи стварности и јаве, Влади не преостаје ништа друго него да протумачи шта значе четири црне фигуре које се појављују у његовом сну, током тзв. „парализе сна“. Јава и сан лагано замењују своје сфере деловања и Влада ће се суочити са готово фантастичним проблемима савременог живота: славом, организованим криминалом, секташтвом, лудилом, самоубиством... С друге стране, у сну ће се одигравати његов стварни живот и тамо ће он добијати одговоре на своја неизречена питања.

„Осми живот“ јесте још један покушај давања одговора на вечна питања о злочину и казни, о срећи и патњи, још једно тумачење смисла живота и могућности појединца да се одупре и супротстави догађајима који му ремете сан о идиличном животу, обучен у рухо жанровске књижевности. Овај роман може се без остатка описати као трилер са елементима фантастике. У том погледу он не нуди ни више, ни мање од било које друге књиге ове врсте.

Напослетку, остаје нам рећи још неколико ствари о формалним одликама књиге. На плану форме овај роман не садржи никакве нарочите технике онеобичавања. На почетку сваке главе наратор у првом лицу приповеда свој сан да би убрзо после тога место приповедача било уступљено, објективном, трећем лицу. Фабула и сиже се поклапају, те приповедање тече линеарно, без икаквих реминисценција и враћања у прошлост све до последње главе, која је својеврсно објашњење и главном јунаку, и читаоцу, значења осмог живота и смисла Владиног боравка на земљи. Жртвовање отежавања форме довело је до лакоће стила и питкости у читању, што је, у ствари, и највећа врлина саме књиге.

Првенци су књиге препуне сумње, несигурности и самокритике; али су у исто време књиге највећих страсти, опсесија и искрености. Шта и колико може Урош Тимић, остаје нам да прочитамо у некој ближој или даљој будућности. Сигурно је, пак, да ће роман „Осми живот“ чинити темеље његове књижевне космогоније и стваралачког путовања.

Урош Тимић- Осми живот, Лагуна, 2015.