Култура

Сиве тврде боје

Душан Захаријевић, Лепосавић

Сиве тврде боје + тврди звук = бетонирана свест

Није новина да се о музици говори кроз боје, као што се може говорити о укусу музике (Горибор). То је својеврсна потреба да се звук као нешто апстрактно и неопипљиво преведе у нови медиј, у видљиво, како би постао јаснији и доступнији. Међутим, када говоримо о Репетитору, не говоримо о боји звука, већ о боји коју он ствара. Нарочито је занимљиво да се у овом случају бојама додаје још једно својство – тврдоћа. Пре свега треба обратити пажњу на саму синтагму „сиве тврде боје“. Видимо да се не помиње сива боја, већ сиве боје. Ово привидно мноштво боја преливено је једном – сивом и тврдом. Тако добијамо једну окамењену, илити бетонирану, окорелу хомогену масу. Оваква маса опколила је свет, али и свест:

 

Сиве тврде боје

Опколиле су свест

Нема више свести

(У правом тренутку)

Тврдоћа боја је уједно и њихова тежина. Тежина сивила из којег свест не може да се ишчупа. На човека је наваљена тежина (бе)свести.

Поред разарајућег звука, песме Репетитора карактерише и разарајући глас који звучи као да се цепа, као беспомоћни крик у свеопштем сивилу. Или га можемо схватити као глас који цепа сивило. Попут буке Дисциплине кичме, разоран звук Репетитора схвата се као неопходан и једини могући у окорелости сивила. Тежина њихових песама долази како из саме музике, тако и из текстова. У општој дисторзији звука и мисли налази се одређени смисао. Бремените смислом, песме рађају слику света и човека у њему, потцртавајући недостатке.

Из уводне формуле произлази и следећи узрочно-последични низ:

Бетонирана свест = бетонирани језик:

Изгубило се значење

сваке речи претходне

стојиш ту и гледаш ме

ја те не препознајем

(Огледало)

Бетонирана свест + бетонирани језик = одсуство живота:

Често ухватм себе на спавању

Дани пролазе више их и не видим

Све се око мене пребрзо дешава

Један корак, један пад, једна промена

 

Тешко ми је себе да уклопим

У машину и сва та правила

Губиш ме, губим те, ја не могу

Мој живот није у мојим рукама

(Пукотине)

Поред тога што сиве тврде боје асоцирају на бетон, сивило свести алудира на успаваност. Тежина сивила гуши сваку боју, неутралише нијансе и човека уводи у безнађе:

10 пута недељно

Осетим да сам жив

Али никад не знам

Шта ћу с тим

(10 пута недељно)

Толико безнађе обрисе добија у очима људи. Испражњеност очију упућује на одсуство духа и сваког смисла, а недостатак смисла је равнодушност. Све то улива страх. Океан сивила потопио је сваки човеков сан (У правом тренутку), сваки наговештај живота. У том смислу назив другог албума Добродошли на океан одзвања као добродошлица у сивило, у летаргију и беживотност. С друге стране, океан може бити и град у свом бетонском сивилу, град као пространство у ком се губимо (Све да заборавим), простор где се речи мешају са асфалтом (У правом тренутку) и људи остају неми и немоћни.

Људи који мрзе, страх од сопственог одраза у огледалу и кревет као једино склониште (Огледало) показатељ су протераности субјекта из самог себе и изолованости од света. Услед недостатка контакта са људима и светом губи се сваки осећај: живота, сопства, па и осећај за постојање другог у односу према којем одређујемо себе. Све је сведено на просечност – просечан човек који о свему зна најбоље:

Он ретко излази напоље

Не воли баш комшилук свој

Ни они њега не воле

Тако је ваљда најлакше

 

Он не прича стране језике

Ни свој не зна баш најбоље

Пости понекад и крсти се

У цркву иде кад је најтеже

(Само кад је најтеже, о не)

[...]

Не воли стране медије

Њихове лажи, сплетке и преваре

Презире младост и издајице

Прозрео је њихове намере

 

Бежи од стране музике

Мрзи педере, ал' не и лезбејке

Не признаје ратне поразе

Ал' воли да се бије и да попије

(Просечан човек)

Удобност, или боље рећи привид удобности, је оно што пасивизира људе, ушушкава их у безличност и одузима сваку потребу за покретом. Оваква обезличеност потопила је живот. Човек је краљ немања ничега и губљења времена, а прикључење на машину једини је начин да се преживи (Краљ ничега). Све ово изазива немоћ:

Рекао бих нешто ја њима

Ал' ми нико не одговара

Рекао бих нешто ја њима

Али снага је у њиховим рукама

[...]

Рекао бих нешто ја њима

Али иза мојих леђа нема никога

(Животиње)

Једини захтев који себи треба поставити је: остати свој. Наравно, питање је како остати свој у времену које мрви сопство, а као једини одговор намеће се – борба:

Тражим своју верзију истине

Увек спреман на опсаност

Будним оком мотрим свет

[...]

Сиве тврде боје опколиле су ме

Опколиле су све

И сад се јасно види

(У правом тренутку)

Или у песми Огледало:

Кажеш све у реду је

Ја нећу да ти верујем

Гледам својим очима

Полако се ослобађам

Живот празног џепа се не зове баш тако, а једино што се нуди су одвратни компромиси (Припази на људе). У борби се рефлески буде као трзаји свести. Отуда буђење свести носи одговорност која је формулисана насловом претходно поменуте песме Припази на људе:

Рефлекси се буде

Припази на људе

Све мање је места за њих

Све је више аутомобила

Плочници се топе

А са њима и стрпљење

Припази на људе

Ова песма повлачи алузије на песму Пазите на децу бенда Шарло акробата. У њима налазимо исти позив на одговорност која се развија заједно са свешћу. Човек, самим тим што је свесно биће, требало би да има одговорност према свету и према другим људима. Али изгледа да је одговорност протерана из света као и свест. У том смислу изводимо нову формулу:

Бетонирана свест = бетонирана савест

Одбрана од лаке забаве и испражњености је ход неутабаним стазама (Експедиција), пут у бескрај, изласку сунца у траг (Бескрај). То није ход по путу, већ стварање пута. То је борба која погледу враћа снагу (Лака забава), речима враћа семантичку јачину, што директно значи оживљавање смисла живота. Семантички потенцијал речи лежи управо у смислу који треба исказати, па отуда испражњеност смисла не захтева изрицање. Свака борба је борба за одређени смисао и веровање у њега, а уколико тог смисла нема, нема ни потребе за борбом.