Блог
Срећа као имератив
Душан Захаријевић, Београд
У савременом добу категорија среће је у кризи. Појам среће је ишчашен и право је питање има ли је данас и колико. Зато се толико упиремо да је достигнемо јер осећамо да нам упорно измиче. Ваљда је то човекова потреба да стреми ка ономе што му измиче, јер се једино ка томе и може стремити. Чему тежња ка ономе што имамо? Никада се више није говорило о срећи, а никада је мање није било. Пукотине су у друштву и човеку, па услед превеликог инсистирања на срећи долази до первертиране идеје о њој.Довољно је обратити пажњу на Фејсбук и друге друштвене мреже које пре свега и нису претерано друштвене. Читава понуда пријатеља, праћење и предлагање пријатељстава, наметање и упућивање на то да сте са неким постали пријатељ и да можете да му пошаљете поздрав је изузетно агресивна кампања. Парола: Ширимо пријатељство! Поред тога, сваког дана нас Фејсбук обавештава о успоменама и броју људи који је лајковао наше постове, о годишњицама пријатељстава. Изгледа да су нам и успомене дигитализоване, неко или нешто памти за нас. Дигитално сећање програмирано је да на одређени дан извуче одређену успомену и подсети нас, као аларм, да треба да се сетимо. Као да се укида право да се и другим данима сећамо тих ствари и догађаја. Нове успомене за нови дан, ако их уопште има.
Наравно, то не значи да је дигитализација нужно лоша, а Фејсбук је узет само као један од многобројних примера. Дељење одређених ствари са другима може бити лепа и богата размена, јер богатство је у интеракцији. Нису друштвене мреже саме по себи зло, већ је ствар у томе да треба користити одређене могућности, а не бити искоришћен. Међутим, сви ти постови, позиви и животна филозофија: бити срећан јер је леп дан, чине да свет постане велика гротеска. Ту је и популарна психологија која нам нуди лек против туге и досаде, што је умногоме она хакслијевско-орвеловска слика света и чувена парола; Боље грам него срам! Као са рекламе за апсурд који ће нам променити живот.
Невероватна је, пре свега, сама реч life coach и идеја да нас неко може истренирати како да живимо. Или, још прецизније, истренирати нас да сами себе истренирамо како да живимо. Чини се да је проблем у томе што се срећа поставља као главни и једини циљ тог "тренинга", а све остало искључује. С друге стране, таква срећа је више самоубеђење које маскира остале проблеме и често зна да склизне у ароганцију и нападност.
У овој тачки се ваља сетити Пирандела који је, пишући о свом делу Шест лица тражи писца, о ликовим рекао: Живи рођени, желели су да живе. Та реченица као да бди над светом данас. Својеврсна парола која истовремено функционише и као усуд. Мада, мора се признати, има и призвук епитафа.
И тако, живи рођени покушавамо да живимо. Није нам довољно то што смо рођени, да не кажем то што смо живи. Није јасно како је дошло до тога да се толико инсистира на срећи, вероватно отуда што криза саврменог доба нагриза све слојеве и вредности. Што се више инсистира на срећи, то је мање среће – однос је обрнуто пропорционалан. С друге стране, све се више инсистира на њој управо зато што је све мање има. Формула: што више среће то мање среће. Парадокси – лепота света.
Ипак, највећи проблем је што услед толиког инсистирања и недозвољавања људима да буду тужни, срећа постаје императив. А чим нешто постане императив – сва лепота бива убијена. Нарочито срећа није могућа у императиву. Савремено доба убило је срећу тако што је инсистирало на њој. А што се мора – тешко је. Верујем да изрека: што се мора није тешко, у својој суштини крије беспомоћни покушај самозаваравања. Није страшно признати да је оно што се мора тешко. Императив као заваравање. Управо у томе је највећи проблем - императив је заогрнут и лепо одевен, па га испрва не препознајемо као нешто погубно.
Наметнута и исфорсирана срећа једино може да произведе несрећу. С друге стране, то је унификација света. Ако би постојала само срећа, она би уништила човека или је више једноставно не би ни примећивао јер не постоји нешто супротно на основу чега би закључио да и она сама постоји. То би даље довело до ишчезнућа и саме среће. Што се више она намеће људима као стил живота то више људи гину у жељи да је достигну и постају несрећни у својој срећи.
Изборили смо се за то да је срамота бити несрећан. Категорија стида је данас, чини се, анатемисана. Игледа да једино живи у зазору од туге јер људи су склони сажаљењу, што код онога кога сажаљевају изазива осећај стида и понижења. Али и сажаљење долази из истог извора, из исте несреће која изазива саосећање. Саосећати можемо најбоље са онима са којима делимо исту несрећу. Тако долазимо до сазнања да исфорсирна срећа заправо потцртава несрећу и немоћ. Питање је да ли ико може одговорити на то шта је права срећа, али свакако да није оно што нам се све време намеће са разних страна. А и лепота је понекад у непрекидном покушају да је објаснимо, не у самом објашњењу. У крајњој линији, можда истинску срећу и нема потребе описивати, већ једноставно бити срећан.
Исфорсирана срећа је савршено средство за манипулацију. Услед превелике жудње да будемо срећни постајемо нападни и искључиви, а искључивост једино може штетити нама самима. На тај начин популарна психологија, тзв. психологија самопомоћи постаје психологија самоодмоћи, тј. психологија немоћи. Тако сами себи одузимамо право и могућност да будемо тужни, тј. да будемо право тужни. Није исто бити тужан и бити несрећан. Зазор од туге потиче управо отуда што се сматра да нас она спречава да било шта радимо осим да тугујемо. Ради се о томе да туга није стање, јер нас не спречава да функционишемо на другим пољима. Али ако доспемо у стање меланхолије, онда смо неспособни за било шта осим ламентирања над својом несрећом. Парадоксом изречено - меланхолија је стање у којем нисмо у стању да радимо ишта.
Дакле, питање је хоћемо ли стање или осећање. Хоћемо ли срећу или тугу. Или и једно и друго. На крају крајева, има ли потребе да бирамо између ова два. Јесмо ли осуђени на опредељење или је ипак негде, у неком делу свести и бића, и даље могуће прихватити оба и бити Човек.
