Култура

Зли дуси

Душан Захаријевић, Лепосавић

Бјесови су први пут под овим именом наступили 1990. године на чачанској гитаријади, где су освојили прво место. Првобитни назив бенда био је Baader Meinhof (име немачке терористичке организације) због чега им је први концерт 1987. године био забрањен. Тада мењају име у St. Gallen (швајцарско бањско лечилиште), затим у China Blue, да би коначан назив Бјесови бенд добио по роману Достојевског. Главни аутор музике, текстова и спотова је Зоран Маринковић.

Гледајући целокупно стваралаштво овог бенда, може се као један од доминантнијих издвојити мотив љубави (или боље Љубави) и пратити његов развој. У ранијим песмама са првог албума У освит задњег дана наилазимо на занимљиво схватање љубави:

 

Ја те волим тачно толико

Колико би ти мене требало да волиш

[...]

Па зашто ово онда не би била љубав.

(Зашто ово не би била љубав)

Оваква готово математички прорачуната љубав односи се пре свега на човека, на љубав два бића (мушкарца и жене). У другој песми са истог албума Он је сам такође се говори о љубави:

Љуби јој крвава уста

И шапуће нежности на ухо

Ужасно је воли

Воли је више него себе.

У оба случаја имамо неједнак однос љубави између два бића. У другој наведеној песми она прелази границе љубави према самом себи, што већ задире у сферу поимања љубави као нечег вишег, узвишенијег - као Бога које налазимо у каснијим песмама. У ранијим песмама проналазимо чак и такав однос према љубави који говори да она човеку није потребна увек, једино када је пожели. Јер њен саставни део је бол:

Мени не треба љубав

Али кад пожелим нека буде ту

А и не мора

 

Јер љубав може

Болети све вас.

(Мени не треба љубав)

Свакако да је бол оно што људе одвраћа и ствара страх. Али у преплитању задовољства и бола (боли) представљен је сам човек који није апсолутно чист и вероватно то никада неће ни бити. А такав је и живот.

На другом албуму као да се продубљује одрицање потребе за љубављу из песме Мени не треба љубав, па се јавља разочарање и песимизам. Свет није оно што би требало да буде, живот у таквом свету је утолико тежи. Човек све више осећа да је сам, онемогућен да било шта каже, померене свести:

Устајем

Немам шта да кажем

Желим да променим

Очи

Лице

Гурам мозак натраг у главу

Остављам поруку

Враћам се доле.

(Враћам се доле)

Немогућност човека да се изрази је немогућност да разуме и сагледа свет и себе. Отуда сумња у све што види, питање да ли је заиста видео оно што је гледао (Време је). У таквом растројству тешко да и љубав може опстати. Осећање самоће и напуштености од Бога и изостанак помоћи човека удаљава од себе и једино што му остаје је одлазак – смрт. Такво стање у човеку и свету садржано је у називу једне песме - У освит задњег дана:

У освит задњег дана

Једна се мисао родила

Али реч никада.

Човек остаје нем, у немогућности да роди реч која ће му вратити веру и смисао. Јер смисао човековог постојања и јесте једна од главних тема у опусу Бјесова, ако не и главна. У немоћи да пронађе сврху постојања човек лагано одумире, тело му је „празна љуштура“ а очи „мртва језера“ (Пробуди ме) и све је само упињање у бескрајној жељи да верује. Јер вера у било какав смисао подразумева вредновање једног више од оног другог (живота од смрти или обрнуто), док недостатак вере води у равнодушност која укида било какву вредност:

Моје лице крије душу старца

Моје ноге носе мртвог човека.

(Име)

Истина, песма Пробуди ме је са трећег албума Све што видим и све што знам у којем се уочава повратак смислу који је пронађен у Богу, што ће се развијати и у наредним албумима. Отуда и ова песма одзвања као молитва поново успостављеном смислу. Како је претходно било речи о љубави која је у ранијим песмама била везана за човека, сада она полако добија нови смисао и преноси се у више сфере. Враћање смисла животу омогућено је кроз Бога, а Бог је Љубав:

Ти си љубав

Која даје наду

Ти си онај

Који даје снагу

 

Вечни мир, Истина, Радост

[...]

Ти си све што видим

И све што знам

(Све што видим и све што знам)

Тако љубав постаје Љубав. Њено уздизање из сфере земаљског у трансцендентално долази као наставак већ помињаних стихова из песме Он је сам у којима љубав према жени премашује чак и љубав према самом себи. Једино што се више не ради о љубави мушкарца према жени, већ о оној која, самим тим што је уздигнута изнад телесног, води у самоодрицање уколико желимо да је достигнемо. Достићи Љубав значи сјединити се са Богом, а то јединство могуће је једино у духу:

Кад ми стане дах

Да то буде трен

Када застанем

И да од тад

Заувек с Тобом останем.

(Кад ми стане дах)

Или као што каже песма Истина:

У море љубави твој

Желим заронити

Утопити се у теби

Желим се

Утопити и нестати

[...]

Све што желим је

Да живим не више ја

Него да живи

У мени Истина.

Бог је Љубав, али и Истина. Отуда жеља да се човек оствари кроз сједињење са Богом. То је тренутак у којем човек престаје, а у њему почиње да живе Љубав и Истина. А истини је тешко без јада (Дођи) као што љубав не иде без бола. То указује на живот као вечиту борбу. Нада се рађа из безнађа (Бесан пас) – лепо речено, али опет остаје питање како савладати бесног пса у себи. Заправо, може се поставити питање да ли се уопште треба трудити у потпуности га савладати:

Никад нећу све

Успети да смирим

Моје демоне

Чак и да могу

Нећу све

А и када бих у томе успео

Можда бих лошега

Горим заменио.

(Чак и да могу)

Јер смисао је у борби, а савладавање својих демона укинуло би потребу за њом. Достизањем Љубави све се открива, све се дознаје (Све ће се дознати), осећа се присуство Другог и човек више није сам. Отварају му се чула, наравно, пре свега се мисли на духовна чула - добија очи да види, уши да чује и срце да воли (Кад се руке моје везане раздвоје). Пронађен је пут и направљен избор:

Исправи ми корак

Ја се спремам да пођем

 

Мој пут је љубав

Мој избор је бол.

(Мој избор)

Дакле, реч је о чистој љубави коју човек досеже остварујући се кроз Бога. То је као Љубав у којој се сва љубав сабира, како би гласила песма Киша ако бисмо у њој реч вода заменили речју Љубав. Као што киша представља воду у којој се сва вода сабира (Киша). Лик Истине, лик Љубави, односно Бога дат је као светлост која се, ухваћена у тренутку спознаје, претвара у бескрајну слику која нема сенку и као таква пребива у човеку:

Светлост твога лика

Претварам у слику

Прешироку слику

Која нема сенку

 

Хвала што постојиш.

(Хвала што постојиш)

 

Фотографије Бјесова: Michael Bowring