Култура

Програм у боји

Душан Захаријевић, Лепосавић

Бенд Обојени програм је оформљен 1980. године и једини члан који је од почетка у њему је Бранислав Бабић Кебра. Кроз своју сада већ дугу историју одржали су аутентичан звук и боју који у комбинацији са текстом (речима) откривају једну нову слику света у боји. Обојеност света не мора нужно да значи лепоту, а и није лоше направити разлику између обојености и шаренила. Ако се осврнемо на песму Крећем се у правцу Ра, видећемо да је шаренило одраз муке:

Хајдемо у циркус, људи

Шаренило туђе муке

На границу плавог змаја

Култура је прошлост лепа

Свет се може схватити као циркус у којем су веселост и шаренило само привид – туђа мука. Други стих: „Шаренило туђе муке“ одличан је приказ гротескне природе света. Све те боје прикривају, али не и неутралишу црно-белу стварност (или сиву). Ако узмемо у обзир теорију да црна и бела нису боје већ присуство и одсуство светлости, а боје настају преламањем светлости, можемо рећи да је циркуско шаренило преломљена слика стварности у чијој је основи сивило. Отуда шаренило само прикрива безбојност, испод привидног присуства живота испливава његово одсуство, шаренило смисла је одсуство смисла.

Култура је лепа прошлост, уметност је „трула, заморна и блага“ (Чини ми се као да је скренуо). Опште стање – кома:

Привреда је кома

Банке су нам кома

Закони су кома

Уметност је кома

(Бум бум кома)

Чини се да су „трула“, „заморна“ и „блага“ праве речи за уметност која и не може бити другачија када је изродила кома – стање без свести. Ништа се са сигурношћу не зна, постоји само вероватноћа, могућност која је скорз шарена (Реформа у вашој глави). А шаренило не даје праве могућности, већ прикрива немогућност. Људска глупост створила је обожења (Реформа у вашој глави), направљен је избор – авантура страсти (Чини ми се као да је скренуо), успостављена је једина вредност коју несклад води:

Опијени ваши снови

И арсенал простих речи

Разне расе, разне класе

Намерно вас праве таквим

 

Ви сте људи тако мали

Вама увек нешто фали.

(Ви сте људи)

Не обраћа се пажња на духовно, на интелект, већ се истиче оно телесно. Мозак је непотребан када имаш тело (Ватрогасци дуге гасе). С обзиром да су свест и уметност у коми, некултура шета градом (Ало, ало) који постаје „метропола – скуп култура“ (Чаробна су осећања), свемирски глобални круг (Најбољи пријатељ), магнет који привлачи људе, центар свих система и поље разних могућности које не морају нужно бити предности. То је ширина која лако савлада и разложи човека:

Као шоља доброг чаја

Град у пољу разних предности

То је центар свих система

То је магнет, то су радости

[...]

Ја у ствари не постојим

То су само градски таласи.

(Како то мислиш: ми)

Описани свет је свет бруталне нежности (Уживај у лудилу неких малих ствари) препун сенки давних идеала. Све су бројнији трговци празнином (Мене то не занима) и произвођачи заблуде (Бебас). Човек постаје део пројекта „направљен од ничега“, испражњени субјект само је промаја (Ти си само промаја). Истина је далеко и људи знају само оно што им се каже. Сви су оптимисти, али без одговорности (Да ли је то човек или је машина). Чини се да је заиста неопходна једна реформа у глави.

У неким песмама Обојеног програма налазимо хакслијевске слике врлог новог света. Фабрике генома и сурове рекламе силују мозак – савремени фашизам. Измучени човек смисао за хумор оставља по страни (Фабрике генома). Дистанцирати се од свега, не пристати да у себи правимо лудило, пловити другачије, начин је да се опстане:

Можда треба пробати

Уназад се кретати

Постало је нормално

Да сви носе кациге

(Људи знају само оно што име се каже)

Дистанца од оваквог света не значи бежање из њега. Више је нешто попут Лалићеве „страсне мере“, тј. учествовања изузимањем. Узалуд је ићи преко, потпуно изаћи из света, јер тамо се наш глас губи (Филаделфија):

Простори су време стања

Мог поштења, симбол песме

Приказ лица, грча страсти

Даљине су само форме

 

Дужност коју себи дајем

Припадност у овом свету

Развијене снажне струје

Неисцрпна то је вредност.

(Чаробна су осећања)

Иако је све постало невидљиво и прикривено, не треба се плашити, можда је и то занимљиво (Само да ти кажем постало је све невидљиво). То што идемо другом страном изван колотечине није потврда да мислимо својом главом. Велика је разлика између мишљења својом главом и тврдоглавости. Прво треба мислити својом главом да би се уопште могло кренути другом страном. Отуда је и логично питање у песми Идем главном страном:

Да ли мислим својом главом

Ако идем другом страном?

Одбрану од промаје (пражњења субјекта) могуће је наћи у уметности. Тако у песми Крећем се у правцу Ра налазимо стихове:

Лепота ће спасити свет

Музика ми вид сад враћа,

а у песми Разговор готово императивни усклик:

Истините дајте мени приче

Истине су песме, истине су песме.

Треба ићи срцем против промаје. Тада је и једна реч довољна да све покрене:

Величина мојих речи

Побеђује снаге ветра

Сложеност је некад драга

Помаже ми да нас чува.

(Чаробна су осећања)

Ова борба је свакако тешка, па зато треба наћи поља снаге. Још један од битнијих елемената песама Обојеног програма поред музике којом се превладава ништавило и брани од промаје је кретање. Велика је моћ музике, али и покрета. У кретању реке у природи открива се једна нова необјашњива снага кретања, снага живота (Штипаљка). Како стоји у песми Ружа лутања (Ако нисам добра, шта ћемо онда) – певање и плесање су једна реч. Само дисање је певање, сваки покрет је певање. Певамо а да тога нисмо ни свесни. Тела се песмом и плесом прослављају. Постоји ритам дисања, ритам смене дана и ноћи, годишњих доба, музика лишћа у листању, музика живота коју можемо чути једино у тишини. А тишина је ходање и једино је у тишини корак лак (Поклањам ти себе):

Ходање је тихо

Утиша ме

И не желим више бити другачије

Него утишан

Тада се све лепо чује

У једном моменту чак чујем

Да више ни не чујем

Ни контемплација више не постоји

Нестане

Нестане ми света

То је баш то

Тело које пева

Тело које пева

Али не бучи као музика

[...]

И када се у неком моменту вратим у реалност

Ја видим да је то била музика која хода

Као музика лишћа у листању

Хода се да би се био тих

И да би тихо певали.

(Ружа лутања)

Ходати значи нестајати, спајати се са асфалтом, кућама и са самим собом. Утишавањем себе улазимо у сфере које нисмо ни слутили, откривамо музику коју раније нисмо могли да чујемо, ходамо свемиром, а васељена постаје безвремени цвет наше душе. То је космос у нашем срцу – безвремена и безмерна ширина. Крочити у непозната пространства „из којих се појављује бог“. Ходање је певање, певање је исповест, пева се ходањем и хода се певањем:

Ја ходам, ја ходам

Ја сам исповест која се пева ходањем.

(Ружа лутања (Ако нисам добра, шта ћемо онда))

Песме Обојеног програма карактерише једна посебна врста мелодичности, не она слаткаста мелодичност која се лепи за уши, већ необична мелодиозност и певљивост. Видели смо на почетку да шаренило не мора нужно да представља лепоту, али Обојени програм, доноси нове боје стварности:

Имам добар план

Да сумрак свитања

Офарбам по стаклу

Твојих прозора

 

Обојено јутро

Нешто најлепше

(Желим сваки дан бити радостан)