Култура

Магична ваздушаста текућина

Душан Захаријевић, Лепосавић

Када се говори о музици, обично се истиче њена боја, топлина тонова и слично, али се ретко ко усуђује да опише укус музике. Заправо, може се поставити питање има ли музика укус. Први пут сам на то наишао слушајући Горибор, један од квалитетнијих и озбиљнијих наших бендова. У песми Киша певач Александар Стојковић Ст каже да воли музику, „ту магичну ваздушасту текућину“. Ово је заиста занимљив доживљај музике, али се пре свега може односити на музику самог Горибора која је, како је многи дефинишу, комбинација блуза и трип-хопа у комбинацији са електроником. Морам додати да се у неким деловима осећају и елементи spoken word-а.

Још од 1988. су Стојковић и садашњи гитариста бенда Жељко Љубић Pity снимали демо песме под именом Пројекат, да би се након повратка Стојковића из Енглеске 1996. године формирао Горибор. Дакле, сама синтагма „магична ваздушаста текућина“ слушаоцу испуњава уста чудним ваздушастим, безбојним и невидљивим тоновима, али се још увек не осећа јасан укус. Тек у комбинацији са текстом музика добија одређенији укус.

Када је реч о Горибору, укус њихових песама је комбинација горког, киселог и нечег неутралног. Јер такав је укус стварности и живота. Стојковићеви текстови су чисто емпиријски, засновани на његовом осећању света и средине. Зато су болно реални, директни и искрени. Горибор је, како се можда из назива наслућује, бенд из Бора, малог рударског места. Отуда се у њиховим песмама заиста осећа нека тежина и скученост малог места, али и ширина великог града која, подједнако као и ограниченост, гуши. Тај град у својој ширини, величини и мноштву садржаја „у смраду тоне“ (Град). Јер управо то обиље гуши и ствара осећај скучености у ширини:

Много речи, нема речи

Много смисла, нема смисла

Много људи, нема људи

Много бола, нема бола

                                   (Да-не)

Као да нас пространство толико развлачи и разједнињује до пуцања, тањимо се и нестајемо. Опасност од великог простора је у томе што га не можемо испунити и сагледати, па у тој жељи као да се распршимо у простор или утонемо у њега. Тешко је одржати се. И док код Краља Чачка имамо „велики сиви град“ (Пад у Љигу), Стојковић пева о безбојном и беживотном граду који се гуши у сопственом смраду, где људи размењују робу и новац и „за све постоји име и цена“ (Град). Ова метафора града као урбаног гробља не мора да се односи само на град, већ на живот и стварност уопште – дробилица душа која савршено ради (Дробилица). Један систем који се урушава у себе, који гута душе и испљуне беживотно тело. Стварност из које су протеране све вредности и идеје:

Као да је Исус због допа на крсту скапао.

И као да су књиге за паљење,

И као да су речи само за лагање,

И као да су људи само за мучење,

А јутра за брутално и мучно буђење.

                                                   (Далајлама ме се сећаш)

И не само да нема бога, нема ни речи, оне „у ђубрету цвиле“ (Глупо), нема приче, нема људи, што се више прича о слободи то је мање слободе. Као да речи више ништа не исказују, одбачене и изједначене са смећем. И баш због тога што све мање тога могу да искажу, све се више прича покушавајући да се недостатак смисла и квалитета надокнади квантитетом. Чак је и љубав протерана:

Јурећи љубав,

С јутром би нестајала као сан.

Јурећи љубав,

Хватао сам само крај.

                                              (Јурећи љубав)

Љубав је сведена на страх од самоће, упрошћена до баналности – како би рекао Витомир Николић. И све то у човеку изазива бескрајан страх, самоћу, отуђеност не од других људи, већ од самог себе:

Већ дуго сам болестан.

То споља изгледа као део улице,

Изнутра – то је бескрајна линија

Самоће, страха и жеље.

                                                            (Град)

Изгледа да је реалност тежа него што желимо да мислимо да јесте. Зато, оно што те не убије, то те осакати – како гласи назив једног њиховог ранијег албума. Јер то је сува реалност, огољена:

Није да није тако,

А није ни да није.

                                           (Није да није)

Зато се стално питамо да ли грешимо, више не знамо да ли уопште нешто радимо или се само мало чешће рушимо (Мислим). Све се расипа, и оно што је било, и оно што јесте. У таквој ситуацији логична је порука садржана у самом наслову песме Не рачунајте на нас, а која негде алудира на Балашевића и његову познату песму Рачунајте на нас.

Међутим, поменуо сам и онај неутралан укус Гориборових песама, што значи да стварност ипак није само смрад, мрак, јад, бол и страх. Још увек се живот да наслутити, још увек се будућност наслућује, макар као сенка која промиче. Како је Стојковић у једном интервјуу и рекао, битне су оне мале ствари, ситне, које се не могу лако уочити, али су све време присутне. О томе и говори песма Сјајне нити:

Сјајне нити нижу дане,

Сјајне нити иду саме,

Сјајне нити јесну сјајне,

Сјајне нити моје таме.

То су оне сјајне нити које плету живот, невидљиве нити које повремено искрсавају из таме. Јер живот није само мрак, већ патња и задовољство иду руку под руку:

Јер да би се од срца смејао

Од срца мора и да се плаче.

                                              (Хоћу да живим)

Једино што је вечно је трен, све остало нестаје. Тренутак је бескрајан, док је све остало пребрзо, све пролази, отуђује се, само трен остаје као нешто неотуђиво и нешто што траје (Трен). Непрекидном протицању и пролажењу Стојковић супротставља тренутак. А тај тренутак је оно лепо које се једино још у нади назире. Нада је једина лепота и могућност да се речима врати снага да изговоре мисли, да се проговори и нешто каже. А та лепота се још увек само назире - као сјајне нити у тами:

И ништа, и ништа ме више не инспирише

Сем лепоте што се у нади назире.

[...]

И ништа ме више не инспирише,

Ништа ме више не подиже

Сем наде да ћу још једном да је,

Да је пронађем.

 

Сва лепота се у нади сакрила.

                                                                (Лепота)