Култура

Након песама

Aутор: Милош Јоцић, Рајко Благојевић

Ото Хорват, интервју

До пре неколико месеци, Ото Хорват је читаоцима био познат пре свега као песник: прву збирку поезије (Где нестаје шума) објавио је још 1987. године, а 2009. је у издању Културног центра Новог Сада објавио и Изабране & нове песме. Данас, међутим, Ото Хорват је један од прозних писаца о којима се у Србији највише прича. Његов прозни првенац, роман Сабо је стао (КЦНС, Агора), нашао се у завршном избору за НИН-ову награду 2014. године, а популарност код читалаца већ је довела до његовог другог издања. Од плодног песника, Ото Хорват је постао прозни писац омиљен и од стране критике и од стране читалаца, па зато не чуди што је на недавно завршеном Prosefestu у Новом Саду био једна од звезди вечери. Искористили смо стога прилику да са г. Хорватом попричамо о успеху његовог романа, будућим пројектима, као и о томе како је једном песнику изгледала авантура писања модерног романа.

Роман Сабо је стао написали сте после седам збирки поезије и једног издања изабраних песама. Како Вам је, као песнику, било ући у писање једног романа? Колико се Ваше поезије провиди и у Сабо је стао?

Не сећам се када, али је било доста давно када сам размишљао о писању прозе. Можда је могло бити после песничке књиге Путовати у Олмо (2008), али можда и коју годину раније. Сећам се само да сам читао једног живог али остарелог песника, још увек одличног, што је реткост, и помислио за себе да ја не желим да имам седамдесет и кусур година и да још увек пишем песме, под условом да доживим те године. Не знам заиста зашто сам на такав ниподашавајући начин формулисао ту своју жељу за променом (у односу на остарелог песника и на писање песама у старости). Али нисам знао ни како, ни зашто. Покушавао сам и све би се завршавало после две-три странице. Прозни рад је нешто најтеже, да парафразирам свог омиљеног писца Томаса Бернхарда. Наравно да су у овом прозном тексту видљиви трагови песника. Било би по књигу лошије да није тако. Тема је таква да је језик поезије добродошао, баш као и фрагментарност. Линеарни, хронолошки начин приповедања би пре свега за мене самог, као аутора текста, био досадан. Вреди писати само оно што вас држи у ватри, додуше ови пламенови су понекад били доста болни, али када сам кренуо у писање, нисам могао и хтео да одустанем. У поезији сам кикснуо јер нисам био у стању да „певам” о преминулој супрузи, па нисам смео допустити да ми се то деси и у прози.

Читаоци Вашег романа били су нарочито очарани начином на који сте спојили романтичарски мотив „мртве драге“ и одређене елементе постмодерне прозе. Истицана је, у том смислу, и сличност са романом Џулијана Барнса Нивои живота. Друга сличност је што сте и Ви и Барнс, заправо, говорили пре свега о искуствима личне трагедије. Како Вам је, као аутору, било писати о једном интимном догађају, знајући за ризик да буде читан и тумачен као тек опште место у књижевности?

Писати о интими и болу је зезнута ствар. Човек може лако да постане баналан, бљутав. Тога сам се највише плашио, да мој текст, мој опроштај од супруге има такве реченице. Али када си у тексту, када се бориш да нађеш најадекватније речи, слике, онда је најважнија прецизност и бескрупулозност у описима. Ту нема месту размишљањима да ли ће ово ући у књижевност или неће. Наравно, неким делом ума човек себе поставља и у тој перспективи, али то је у суштини небитно. Јер је књига требало да одради свој „посао” пре свега на метафизичком плану. На плану моје комуникације са мртвом драгом. То је требало да буде метафизичко место сусрета и растанка.

Пре неколико месеци, у интервјуу за новосадски Дневник сте открили да сте већ почели са писањем новог романа. Да ли у међувремену и даље пишете поезију, или сте тренутно посвећени искључиво прози?

Још увек пишем исту „прозу”. Заносим се да ћу успети да напишем књигу који би требало да буде мање песнички контаминирана и више у духу „регуларних” романа. Али пишем је песнички, у ватри, стихијски, са фрагментима која прерастају у поглавља... А не како бих очекивао, како замишљам да већина пише, сваки дан, од до. Видећемо. Надам се. Шта друго ми преостаје.