Култура

Килиманџаро андерграунд

Aутор: Милош Јоцић

"Бантустан- атлас једног путовања"

Бантустан – каква појава! Дело Лазара Пашћановића, Уроша Крчадинца и Марка Ђедовића прикупило је претходних месеци лепу пажњу на нашој (назовимо је тако у недостатку бољег израза) алтернативној књижевној сцени. Овај штампани палимпсест блог записа који су тројица аутора писали на свом пропутовању афричким континентом растурао се искључиво онлајн, путем њиховог матичног сајта Клуб путника, али је и поред тога успео доћи до другог издања и четвороцифреног тиража; што је леп пример веселе и модерне самоуправљивости на Мрежи, где сваки аутор има част и несрећу да самом себи буде издавач и уредник. Иако самиздатског порекла, Бантустан је врло отмено белетристичко издање – не само због својих тамних, тврдих корица и фантастичних картографских илустрација самог Крчадинца, већ и због племените намере аутора-путника да своју колекцију путничких забелешки креативно обликују у књижевно дело.

Само афричко ходочашће тројице аутора, на које су кренули у зиму 2009. године, трајало је тако краће него трансформисање њихових бележака у јединствену књигу. Последњи запис Бантустана, онај у коме се јунаци-приповедачи симболички умачу у Атлантски океан и, у чину  значајне поп-културне референце, засаде паприку (жуту; фину али љуту) поред шумског гроба једног деветнаестовековног Бушмана, датиран је на фебруар 2010. године. Сређивање текстова, мапа, цитата и разговора у заокружено дело трајало је наредних пет година, што је довољно да се обиђе и читава земаљска кугла, неколико пута. Пашћановићев, Крчадинчев и Ђедовићев путнички дневник у међувремену је променио назив, па је тако „Повратак у Африку“, како су текстови испрва били објављивани на сајту, постао „Бантустан“. Романтичарско-вагабундски пројекат, инспирисан доброћудним оптимизмом, на крају је добио име по злокобном, логорашком наслеђу јужноафричког апартхејда, што је у потпуности верно осликавало тон овог „новог“, живописног али изненађујуће мрачног дела.

Бантустан је постао дело које је, упркос томе што је писано у три руке, јасно одређено не само јединственим искуством, већ и идејом и поетиком. Књига започиње цитатима Андрића, Киша и Егзиперија; стваралачка интелигенција аутора огледа се не само у томе што цитати нису излизани украси који би делу на силу давали привид вредности, већ тмурне и чаробне белешке о другости, путовању и самоспознаји, креативни наговештаји модерног, егзистенцијалног, критичког књижевног дела. Бантустан јесте тамна књига – као што корице и шаманске црно-беле графике наговештавају – јер је, уосталом, тамно и путовање на које крећу сами аутори. Африка у Бантустану је и даље црни континент, који пак није више застрашујућ због својих звери и неистражених прашума, већ због постколонијалног хаоса сиромаштва, транзиције, ратне прошлости и ратне садашњости. Пашћановић, Крчадинац и Ђедовић ни не наступају као обични туристи, нити се крећу „туристичком“ Африком, пењући се на Килиманџаро или фотографишући Тангањику. Њихова Африка је постколонијални андерграунд кенијских предграђа, мисионарских склоништа и каучсурфинг смештаја мистично-суманутих Оријенталаца. Њихово путовање, како сами покушавају да га објасне другима и самим себи, емоционално је ходочашће. Наилазићемо на бројне пасаже где Бантустан престаје бити путопис, већ модернистички коментар самог себе као уметничког дела, где ће се аутори-ликови међусобно сукобљавати и сумњати како у „авантуру“ у коју су се упустили, тако и у само њихово писање. Замислите Давида Албахарија како, са шеширом и енглеским бермудама, корача кроз савану...

Бантустан обитава, дакле, на граници између искрене, немонтиране, неулепшане збирке приватних записа и уобличеног, динамичног полуромана. Артифицијелност таквог поступка, који raw животно искуство, остварено у серији блог-постова, покушава „новелизовати“ ради течнијег и занимљивијег, понекад ружњикаво просијава. Наративне промене перспективе између тројице приповедача каткад су сувише лепо и уметнички лепо темпиране, као у каквом независном америчком филму, што читаоцу може погрешно сигнализирати да чита тек просечну фикцију о тамо некој Африци и тамо неким лудим црнцима, а не аутентично, лично књижевно дело. Сукоби између самих аутора-путника, иако мрачни и упечатљиво домишљени у њиховим личним токовима свести, постају скоро фарсични у самом дијалогу, где се сва унутрашња драма између тројице Европљана-Балканаца-Срба изгубљених негде око линије екватора манифестује дерањем и ироничним интонацијама, тим најприземнијим драмским триковима.

Ипак, такви повремени изливи, који долазе као последица поменутог форсираног „филмовања“ већ проживљених догађаја, не одузимају превише Бантустану, који у великој мери задржава вредну непосредност стварносне прозе. Пашћановић, Крчадинац и Ђедовић пишу стихијски динамично, кратким реченицама прљавог реализма каквим би и иначе писали путници који, уморни, прекуцавају своје белешле у неком интернет-кафеу у Најробију. Текст Бантустана ће неретко постајати и танано поетичан. Тада ће се (афрички, источњачки, балкански?) мешати сновито и стварно, попут оног надреалног мотива са самог почетка књиге који ће потом одзвањати кроз читаво дело, све гротескније и гротексније:

Кад сам био клинац, сећам се, написао сам причу о човеку који нема чула али осећа стране света. И тај човек без чула полази на пут пратећи линије Земљине магнетне силе, које га воде као танки, кончасти додири на кожи.

(Бантустан, 13)

Банустан, као хибрид поетског и прозног, текстуалног и визуелног, линеарног и хипертекстуалног (књига је обогаћена бројним QR кодовима преко којих се може учитати тачна геолокација на којој се одређени догађај одиграо, или погледати слика на том месту снимљена), оставља утисак изузетно иновативног дела, притом освежавајућег и – шта ли је друго важније за егзотичне путописе? – узбудљивог за читање. Као жива енциклопедија Африке и њених људи, испуњена разговорима о духовности, идентитету, миру и потрази, ова књига није за туристичке читаоце навикнуте на Мишелинове водиче. Приповедачи Л, У и М отишли су у срце таме и из њега изнели мучан и диван роман, са Африком као подједнако мучном и опчињавајућом синегдохом њих самих и њиховог Панчева, Београда или Новог Сада. „Африка сажима; карикира свет“, као што је Урошу неко рекао у Кигалију, Руанда.

Лазар Пашћановић, Урош Крчадинац, Марко Ђедовић, Бантустан: атлас једног путовања, Нови Сад: Клуб путника, 2015