Матрикс

Социологија квеста (Како смо читали Pillars of Eternity)

Милош Јоцић, Нови Сад

Занимљиве географије

Овогодишњи Pillars of Eternity био је очекивани хит у жанру фантазијских „симулатора херојства“, пре свега због успешно остварене намере својих твораца да представља продужење лозе једног узвишеног претка, мастодонта авантуристичких игара по имену Baldur's Gate. Као и тај двоиподелни серијал са краја ХХ и почетка ХХI века,  Pillars of Eternitу је играчима  пружа неколико десетина сати лутања, истраживања и тепања са чудовиштима, што је време које се потом лако може умножити експерименталним решавањем квестова, другачијим одабиром (односно креацијом) главног јунака и различитим комбиновањем сопствене путујуће јуначке дружине.

Творци ове игре – Obsidian Entertainment, студио састављен од ветерана који су деведесетих и обликовали фантазијско-авантуристички жанр – одлучили су да Pillars of Eternitу представља само духовни, а не истински наставак Baldur's Gateа. Од претходника је преузета механика играња и сензибилитет епског истраживања непознатог света; сам тај свет, међутим, био је нов и посебно измишљен за ову прилику. „Стварање света“ специфичан је приповедни феномен у толкиновском фантазијском жанру. Било да се свет ствара за потребе игре или романа, у питању је увек посао стварања артифицијелног простора који нема никакву обавезу да прати геолошка, географска, социолошка или било каква друга правила обликовања. Занимљиве географије таквих светова, са пажљиво разбацаним планинским венцима, краљевствима и чаробњачким кулама, пре свега служе како би се испричала узбудљива прича, и како би читаоцу/играчу пружио занимљив простор за истраживање, сличан неком џиновском вашару. Изазов таквог наративног тлоцртања прихватили су и Обсидијановци који су, захваљујући платформи за групно финансирање „Кикстартер“, сада први пут имали прилику да направе у потпуности сопствену игру. Лишени уцена издавача, диктатуре фокус група или ограничења постављених од стране власника ове или оне лиценце, девелопери из Обсидијана су креативну енергију неометано уложили у креацију „ауторског света“ који није тек примамљив галиматијас свега-и-свачега, већ пре свега органски културно-друштвени систем који је играчима подједнако изазован за истраживање као и каква змајска јазбина.

Обсидијанов Нови свет

Попут још једне чувене фантазијске авантуре, Morrowindа (The Elder Scrolls III: Morrowind), Обсидијан је инспирацију за стварање „свог“ света пронашао у европском колонијализму. За разлику од Morrowindа, пак, Обсидијан се више угледао на пост-колонијално стање. Док смо у Elder Scrollsu имали моћно Царство које је, кроз низ политичких споразума, колонизовало племенску али магијски потентну регију Моровинд, Pillars of Eternity нас упознаје са друштвом које се скоро ослободило стега колонијалне власти. Регија по имену Дирвуд (Dyrwood) тако је место релативно стабилног политичког устројства (систем власти је варијанта изборне монархије), али културолошки изузетно бурно. Тек релативно недавно изашла из револуционарног рата, Дирвуд је земља која се и даље бори са својом бунтовном прошлошћу, расно хетерогеним саставом становништва, унутрашњим трењима инспирисаним верским или другим разлозима, као и сталном опасношћу од сукоба са домороцима (парафразом америчких Индијанаца).

Неколико великих друштвених потреса дочекаће играча одмах по његовом уласку у игру. Први од њих биће необична „клетва“ недавно преминулог божанства светлости и обнављања, због које новорођенчад у овој земљи већ месецима на свет долазе „без душе“. Иако на папиру звучи као лош заплет просечне Dungeons and Dragons авантуре, Обсидијан је овом биополитичком проблему дао  озбиљне и разорне последице. Деца рођена без душе, фактички биљке без разума, доводе тако до огромног „морталитета“ и ескалације међурасних и међукласних сукоба, што ће неретко води до бурних и насилних промена власти (у случајевима када се неком локалном племићу, уместо наследника, буде родило „бездушно“ дете – у оваквим бунама ће учествовати и сам играч). Масовни инфантицид уклете деце, последица немоћи дирвудских владара да се изборе са овом магичном пошасти, неће само остављати емотивне ожиљке на скрханим родитељима, већ ће празнити и сиромашити читава села, додатно продубљујући ову магијско-друштвено-економоску кризу Новог света.

Ескалација проблема „бездушних“ допринеће и јавном преиспитивању такозване „анимантије“, магијске дисциплине специфичне за Pillars of Eternity која се бави манипулацијом душевне есенције. Иако је магија у овом фантазијском свету општеприхваћена појава (постоје, на пример, уређене школе магије), анимантија представља контраверзан феномен који оштро дели становништво Дирвуда. Попут алхемије у ренесанси, анимантија представља недовољно истражену псеудонауку чији посвећеници трагају за одговорима на питања о души и циклусима реинкарнације и трансмиграције – такође уобичајеним појавама у Дирвуду, које ће представљати наративни ослонац целе игре и прилику да се истражи на који начин сеоба душе може имати последице у приватном и друштвеном животу појединца (шта ако се душа покојног барона после неколико деценија „пробуди“ у обичном сељаку?). Играч, дакле, неће само балансирати између различитих друштвено-политичких институција – попут племићких кућа, витешких редова, дирвудске „Коза Ностре“, телепатске тајне полиције, домородачких племена – већ ће се приклонити или сукобљавати са субверзивним култовима магијских лудита који анимантско пачање у тајне душе сматрају врло опасним шарлатанаством. На другој страни, играч ће градити однос и са истраживачко-образовним установама које не само да сматрају да у анимантији лежи решење проблема „бездушних“, већ и да ова дисциплина представља кључ за откривање свих тајни постојања. Без обзира на то да ли сте свом јунаку одабрали карактерну особину „Дипломате“ на почетку игре, Pillars of Eternity ће од вас захтевати да натприродне проблеме Дирвуда решавате са конзулском домишљатошћу.

Грађанин Кана

Обсидијанова тежња да створи фантазијски свет који ће готово на сваком кораку наглашавати везу појединца и друштва види се и на приснијем плану, преко интимних прича ваших авантуристичких сапутника. Едер, ратник револверашких очију и топлог фармерског гласа, бациће се тако у нурудинску потрагу за својим братом, односно разлозима његовог пребега на непријатељску страну током страшног верског рата у којем је и „убијен“ поменути бог светлости – исти онај коме се клањао Едер, иако се борио против њега, не верујући у његову човечју реинкарнацију. Племенски ловац и северњачки матријарх Сагани посветиће се мисији очувања културног сећања свог клана тако што ће трагати за новом реинкарнацијом легендарног поглавице како би успоставила континуитет традиције – да би, другим речима, свог претка обавестила о тренутном стању племена, као и да би од његове ванвременске мудрости затражила савет за вођење заједнице.

Квест барда-ратника Кане чини се најзанимљивијом. Кана ће свој дом, поморску краљевину Рауатаи, напустити у трагању за извесном Књигом врлина. У питању ће бити нешто другачије изведен мотив потраге за мистичним рукописом, који је чест у фантазијској литератури. Овом приликом јунак Кана неће трагати за нацртима моћних чаролија или за мапом до велелепног блага, већ за рукописом који је сличан Платоновој Републици; текстом, дакле, који представља палимпсест древних записа о идеалној држави и обавезама како власторшца тако и обичног (доброг) грађанина. Као и сви јунаци, Кана у своју потрагу креће због унутрашње ватре и због авантуристичке жеље за истраживањем нових предела. У његовом квесту, међутим, можда се јасније него код других види самосвесно истакнута веза Друштва и Појединца. Кана на далек пут не креће због емотивног бола (Едер) или због друштвено наметнуте обавезе (матријарх Сагани), већ из сопствене жеље да буде бољи и образованији грађанин, свеснији обавеза према свом друштву, жељан да помогне својој републици у тренуцима њене кризе на унутрашњем и спољном плану. Штавише, и у самим разговорима које као играч будете водили са овим допадљивим човеком-ајкулом, Кана ће истицати не само своју фасцинираност новим пределима и узбудљивим доживљајима, већ и непоколебљиву жељу да ту авантуристичку енергију усмери ка добробити сопствене породице, друштва и државе.