Блог

Реал Мадрид 98–71 Црвена звезда

Лепота vs. Нервоза

Милош Јоцић, Нови Сад

(Рањенички) Пут у Мадрид

Када се пред јучерашњу утакмицу говорило како Црвена звезда на мегдан прваку Европе иде „десеткована“, у питању је делимично било само новинарско претеривање будући да је од тројице повређених играча ипак само капитен Лука Митровић представљао релативно значајан шраф у екипи црвено-белих. Изостанак Дангубића, несуђеног репрезентативца и кошаркашког Адониса, тешко да је представљао озбиљнији удар по игру Радоњићеве екипе јер је у питању био играч који за сезону и по у Црвеној звезди и даље није изградио своју минутажу и улогу на терену (да ли је он најбољи као бек шутер, као bruiser у нападачкој игри, као пробијач, агресивац у одбрани, скакач, можда „ол араунд“ играч?). Митровић, на другој страни, иако једно од наших квалитетнијих крила, тешко да је у потпуности конкурентан на позицији број четири у контексту најбоље европске кошарке. Митровића је, када му иде, лепо гледати, јер је у питању интелигентан крилни центар који зна како да скочи у одбрани и како да у нападу помогне екипи без много компликовања или беспотребних дриблинга.

Ипак, периоди његове добре игре долазе у таласима, као што је и уобичајено код младог играча; његова несталност је и главни разлог зашто се на прсте једне руке могу избројати његове заиста одличне партије у прошлогодишњој Евролиги, и зашто је црвено-бели капитен летос отпао у избору за другу четворку српске репрезентације (у корист искуснијег и у том тренутку играчки много више „исплативијиег“ Зорана Ерцега). Био је то губитак који су навијачи црвено-белих тешко прихватили због природних симпатија према свом капитену, но чињеница је да Митровић није ни нарочито добар капитен – сувише млад да на саиграче утиче појавом, сувише неартикулисан у бихејвиоралном смислу (често смо у ТВ преносима гладали његове нервозне гестикулације, гримасе и млаћење рукама када Звезди не иде добро на терену) да би смиривао понашањем, сувише играчки недоречен да би утицао својим перформансама на терену. Потписник ових редова, уосталом, у једном од прошлосезонских текстова изразио је жал због тога што капитен те шампионске Звездине генерације није могао бити Никола Калинић, слика и прилика контролисане и харизматичне фурије која зна подићи екипу (и публику!) својом игром, ставом и посвећеношћу Лопти и Кошу.

Последњи у низу Звездиних реконвалесцената јесте Марко Тејић, који је тек што је и почео да скупља озбиљније минуте на терену. Другим речима, Звезда није нарочито много пропатила од повреда per se: један повређени играч није имао истакнуто место у ротацији, други малтене није ни почео са озбиљном игром, а капитен Митровић би, између осталог и због добро знаног Радоњићевог занемаривања четворки, у Мадриду ионако прошао као епизодиста. Црвена звезда међутим јесте била десеткована, а недостатак тројице младих играча синоћ је открио много веће рупе у црвено-белом саставу. Утакмица са Реалом била је тако прва – изузмемо ли мучење против Задра и пораз од Цедевите у АБА лиги – у којој се се видело да је ова Звезда, макар у овом тренутку, ипак нешто бледуњавија сенка тима из прошле сезоне.

Краљевска одбрана

Реал је у прошлогодишњим утакмицама са Звездом своју доминацију, у складу са својом фајтерском и дефанзивно жустром традицијом, исказивао пре свега у одбрани. Иако су у првој утакмици у Арени постојали периоди игре у којима је Звезда ломила резултат па чак и водила, Реал је домаћина држао на безбедном кошгетерском растојању, дозволивши тада црвено-белима само седамдесет постигнутих поена, што је по прошлосезонским звездашким стандардима било премало, нарочито пред домаћом публиком. У реваншу у Мадриду, Реал је Звезду свео на шездесет кошева, наневши јој притом један од најтежих пораза те сезоне. Није се много тога разликовало ни у синоћном мечу: Реал је играо изузетно снажну индивидуалну одбрану, скупио је преко 50 скокова у одбрани и нападу, а одлична дефанзива тренера Пабла Ласа била је још ефикаснија због чињенице да, за разлику од прошле сезоне, Црвена звезда није имала Марјановића, или Калинића, или Џенкинса, или Вилијамса. Другим речима, није имала, као што није ни у  целом досадашњем току сезоне, изражене нападачке ударне игле које би по потреби ломиле противничку одбрану сигурним шутем или плодоносним соло-акцијама. У срцу кошарке увек је лежала игра један-на-један; све остало су помоћне алатке.

Од првог/новог Звездиног плејмејкера Гала Мекела нисмо много видели ни у овој утакмици. Израелац је из игре изашао релативно брзо, већ у уводним минутима прве четвртине, због два брзо направљена фаула (као и Мајк Цирбес, кога је заменио поново неупечатљиви Скорцијанитис). Наравно, против пар екселанс противничких бекова попут Ћаћа Родригеза или Прљавог Фернандеза понекад ни не можете да играте без фаулова – обојица представљају врхунску „троструку опасност“, дакле опасност од шута, продора и додавања – али је Радоњић прошле године понекад успевао да неутралише сличне претње тако што на противничке плејмејкере није слао сопствене организаторе игре, већ своје одбрамбене питбулове (Блажича или Лазића, по потреби и Јовића). У Мадриду је пак Мекел био остављен самом себи, а након његове нападачки неупадљиве утакмице против Стразбура, против Реала су до изражаја дошли и неки од његових дефанзивних недостатака. Гал Мекел, просто речено, за сада не прави разлику нити својом нападачком игром, нити способношћу квалитетног проигравања, нити „умирањем“ у одбрани, што су озбиљни недостаци за играча који је ипак доведен не само као продужена рука тренера на терену, већ и неко ко треба да испуни патике које је носио Чарлс Џенкинс.

Након што је утакмицу почео у стартној петорци, Мекел се у игру враћао на неколико интервала не дужих од пет минута, а на крају је у Баркликард Центру сакупио тек нешто више од четврт сата игре, што је још један од показатеља у каквој се играчкој форми налази пројектовани главни плејмејкер црвено-белих. Памтимо следећи детаљ: када је Мекел ушао (тек други пут!) у игру на почетку друге четвртине, након једног Радоњићевог тајм-аута, први Зведин напад се промптно завршио изгубљеном лоптом коју је Лазић, не успевајући да препозна да ли је напад још у транзицији или се саиграчи спремају за нападачку кретњу, лопту бацио у аут. Чак и након тајм-аута Мекел није успео ни делимично смирити Звездину растројену игру у позиционом нападу који нимало није функционисао: Звезда је у првој четвртини постигла сиромашних 6 поена, и то преко тројке окураженог јуниора Бошка Симонића, једног слободног бацања, и једног контра-продора Рајана Томпсона. Једине поене, другим речима, Звезда је тада постизала на фрку или неометаним шутевима са пенала, а не преко смислених или макар муњевито вештих напада.

Јовић је у Мадриду био принуђен да искочи као принудни први плејмејкер, па је тако против Реала, са Фернандезом и Родригезом као супарницима, провео чак 27 минута. Није, ипак, Јовић много допринео сређивању Радоњићевих нападачких идеја. Слично Мекеловој игри, Јовићеви позициони напади су сувише времена посвећивали кратким додавањима изван линије тројке и шетањима лопте по крилима, без просторне убојитости по дубини неопходне за успешну реализацију позиционог напада. Јовић, који је своју прилику у Мадриду лепо индивидуално искористио са 9 поена и 20 индексних бодова (трећина укупног индекса Црвене звезде!), и даље представља солидну двојку али тек поштеног бекап плеја који би, у идеалном сценарију, упијао кошаркашку префриганост од својих разигранијих и исксуснијих колега-плејмејкера, али је тешко претпоставити да ли ће његова улога вредног шегрта бити промењена имајући у виду да он фактички већ сада игра на истом или мало бољем нивоу од (скупљег, старијег) Гала Мекела.

Добар део синоћне утакмице, а при томе мислимо на онај део који је кулминирао Реаловим вођством од +41 средином треће четвртине (67:26), протекао је у знаку трејдмарковане индивидуалне одбране шампиона Европе. Реал своје противнике прво стегне, држећи се близу супарничких играча али не претерујући у пин-ен-рол игри (уз добру сарадњу са својим спретних модерних центара, Реалови бекови углавном стигну своје играче трчећи испод блокаде), што екипама које им се супротстављају у великој мери онемогућава играње агресивне позиционе игре. У Звездином случају се то нарочито осетило у поменутом недостатку офанзивно опасних играча – Јовић, Томпсон или Гудурић свакако нису способни да пробијају шпанске бекове у игри један-на-један, а Цирбес и Софоклис су игри испод рекета били или потпуно неутралисани, или истеривани на безбедну удаљеност од неколико метара од ниског поста (прве поене је Звездина центарска линија постигла на средини друге четвртине полухорогом Цирбеса!). У таквој ситуацији Звезда је, попут Стразбура у Арени пре само недељу дана, покушавала да се на силу разигра средње-брзим нападима, шутевима преко руке и самоубилачким продорима у скупљени рекет, што је давало таман толико резултата колико и екипи Винсена Колеа у поменутој утакмици у Београду.

Таква безглава игра у нападу особена је за све екипе које играју без способног плејмејкера, дакле без главе; позициони напади Црвене звезде нису били просто неефективни, већ су на моменте били и сулуди. Марко Симоновић пружио је један или два примера таквог понашања. Симоновић је играч који, рецимо, у Ђорђевићевој репрезентацији одлично изводи продоре из корнера, често уз помоћ само једног или ниједног дриблинга, одлично користећи отварање простора у позиционом нападу; синоћ смо, са друге стране, гледали Симоновића који је неколико пута улетао у гужву импровизованим ролинзима и спорим финтама кретања, ни не успевајући да лопту избаци на двокораку, безразложно мењајући своју улогу далекометног стрелца у циљу трзања екипе из нападачке летаргије узалудним покушајима продора кроз одбрамбене линије противника које се ни најмање нису пореметиле захваљујући импотентном позиционом нападу. Даље, одсуство квалитетног центра-тешкаша нарочито штети Радоњићевим офанзивним замислима.

За разлику од прошле године, када је Боби Марјановић био стандардно одличан и онда када је Звезда жестоко губила од Реала или Барселоне, пружајући својој екипи какав-такав ослонац и у тренуцима највеће беспомоћности, тренутна Звездина центарска линија ретко успева да успостави такву врсту доминације у рекету. Ово се, нажалост, највише односи на Софоклиса Скорцијанитиса, наданог Бобијевог наследника у црвено-белом дресу. Скорцијанитис је синоћ за 13 минута на паркету уписао свега три поена, пре којих је имао шест или седам промашаја из игре, готово ниједан скок и чак три попијене блокаде. Једна од поменутих „сулудих“ кретњи у Звездиним нападима било је и често неправовремено спуштање лопте на Биг Софоа док се овај налазио неколико метара од ниског поста, чиме је био принуђен за њему незгодно зидање против много агилнијих Реалових петица (Рејес и Ајон су прави модерни центри, снажни као петице али са скоком и окретношћу какве фине четворке) које је и резултавало бананама. Један нарочито ненормалан тренутак био је онај када се Скорцијанитис, средином прве четвртине, сјурио са високог поста као стопедесеткилашки бекић, вероватно на изненађење како саиграча тако и Реалове одбране, која му је ипак лако одузела лопту.

Лепота vs. Нервоза

Игра Радоњићеве Звезде увек се нападачки распадала када се чинило да индивидуално најспретнији играчи немају свој дан. Сви смо уживали када би Вилијамс трпао тројке из степ-бека или када би се Блажич после украдене лопте стуштио ка кошу, али било је и прошле сезоне оних тренутака апсолутне офанзивне анархије, када су сви нешто покушавали али када нико није успевао; када се, дакле, превелика слобода коју је Радоњић дозвољавао у нападу обијала о главу Звезде. Синоћ је ситуација била утолико гора јер Радоњић није ни имао играча кога би могао форсирати у нападу, што је очигледно психолошки оборило и саме играче Звезде који су, свесни тога да немају чиме припретити Реалу, временом упадали у све већи бунар. Црвена звезда због тога није била само несређена у својој игри, већ и  осетно нервозна. Неколико пута се дешавало да Звездини бекови (Јовић, Лазић) отму лопту или пресеку пас Мадриђанима, да би исту лопту изгубили после само једне секунде, након чега би их Реал казнио кошем у контра-контра-нападу. Синоћ смо присуствовали и необично бурној реакцији мирног Мајка Цирбеса: након што је био фаулиран под кошем, промашио је оба слободна бацања, а потом и био осујећен у офанзивном скоку, након чега је направио брз фаул и техничку грешку због гневног добацивања судији. Једни од ретких који су у Звезди играли сталожено (уз рецимо бившег капитена Симоновића, упркос његовим повременим брљављењима) били су заправо њени клинци. Поред поменутог Јовића, лепу партију пружио је и Марко Гудурић, настављајући са добрим играма и после Стразбура, а његово место „откровења вечери“ заузео је Бориша Симанић, јуниорски крилни центар који на Евролигином сајту нема ни слику на свом играчком профилу, а који синоћ не само да је уписао 10 поена и 4 скока него је на терену провео највише времена од свих Звездиних играча (28). Радоњић на почетку ове сезоне можда има проблема са разочаравајућим партијама својих највећих појачања, али зато има добар њух за правовремено убацивање црвено-белих клинаца, који му се за сада одужују више но добрим партијама.

Црвена звезда је, наравно, у Мадрид дошла без икаквог притиска победе, али је играла стегнуто и нервозно као да им је читаво такмичење зависило од ове утакмие. Да ствар буде гора, Реал не само да је играо одлично, него је био и максимално расположен за атрактивно надигравање и бесомучно пумпање разлике – када су видели да им се утакмица отворила, и да противник не може да им припрети ни у одбрани ни у нападу, Мадриђани су меч доживели као шоу и прилику да се навијачима искупе за скорашње киксеве. Родригез, иначе сталоженији плејмејкер за разлику од свог колеге Фернандеза, двапут или трипут је избацивао за њега необичне пасове из трка, преко рамена. Лопта Реалових играча иначе је понекад, из чисте жеље за разигравањем, брзо секла дубину и ширину Звездине половине терена, летећи у делићу секунда од плеја, до центра, па до бека, па до другог бека, који је акцију обично завршавао шутем за три поена, и то обично успешно: Реал је имао 38% успешности са дистанце, а да није било лењих шутева у другом полувремену, проценат би био добрано већи.

Нарочито је у првом полувремену Реал Мадрид полетно дриблао, скакао и шутирао – у првом полувремену су постигли 7 од укупно 10 својих тројки на утакмици и уписали 16 асистенција (Звезда је за читаву утакмицу имала тек 15!). Раскалашност Реалове игре нарочито се осетила и по каснијим реакцијама мадридске публике, која је два фантастична Фернандезова поена у последњим фазама утакмице (ТОП10 продор са ролингом и она тројка из трка и бацања уназад) испратила са тек умерено узбуђеним аплаузом, што је показивало да су се чак и они истрошили не само у Реаловој резултатској доминацији, већ и у њиховим нападачким бравурама. Пораз, нешто ублажен чињеницом да се у другом полувремену Реал растрчавао и разигравао (са играчима попут Ноћионија, Дончића и Ернангомеса у центру пажње), био је снажан не само зато што је Звезда играла нешто слабије, или зато што је Реал играо нешто јаче, већ зато што смо у исто време гледали и очајну, стресирану Звезду и разгоропађени, лепи Реал – што је комбинација која се, надамо се, неће понављати.

Прошла и будућа Звезда

О расположењу обе екипе – једне која је играла убијена у појам, и друге која се дословно „играла кошарке“ – од резултата можда боље сведочи збирни индекс корисности. 134 индексна бода Реал Мадрида у односу на 60 Звездиних лепо говоре о томе да је синоћ једна екипа заиста била и више него двапут боља од свог супарника. Но, нарочито мрачан део статистике је онај у коме проналазимо да је једини са негативним индексом у екипи Реала био Дино Радончић, малолетни банатски тинејџер, а да су истовремено у тиму Црвене звезде негативне учинке имала сва три велика Звездина појачања: Гал Мекел (-3), Рајан Томпсон (-2) и Софоклис Скорцијанитис (-6). Иако се, наравно, слабија игра може опростити када на мегдан излазите Реалу усред Мадрида, факат је да Звездина „освежења“ већ месец дана играју, заправо, не освежавајући ништа, својој екипи доносећи тек повремене и прилично осредње доприносе. Још није дошло време да се текстови о Звездиним утакмицама претворе у серијал елегија о џиновима из прошле сезоне, али евролигашки сат неумољиво откуцава. У наредним утакмицама Црвена звезда ће се сукобити са директним конкурентима за четврто место у групи, Химкијем и Бајерном, а за победе у тим мечевима ипак ће бити потребно много више од куражне представе младих Звездаша.