Блог

Црвена звезда 81–59 Стразбур

Zirbes Rex

Милош Јоцић, Нови Сад

Сличне су судбине, у кошаркашко егзистенцијалном смислу, Винсена Колеа и Дејана Радоњића. Оба ова тренера негују игру која би се у недостатку погоднијег спортског термина могла назвати лепом – игру која се у великој мери заснива на физикалисању у одбрани (брзом померању у простору, брзом искакању на блокаде, банзаи посвећености у скоку), али која допушта да се тај атлетицизам прелије и у напад. Такав трансфер се пре свега огледа у убитачним контрама и спектакуларним соло-акцијама играча који имају њух за игру један-на-један. Таква игра се, додуше, овим тренерима почесто обије о главу, као што смо то овог лета видели на примеру Батума и Паркера у Колеовој француској репрезентацији, односно у прошлосезонским случајевима „неуспелијих“ нападачких бравура Маркуса Вилијамса или Јаке Блажича.

Но, понајвише се Коле и Радоњић приближавају у рецепцији њиховог дела у кошаркашком свету. Обојица пате, на фаталистички (и тек помало трагичан) начин, од снаге својих тимова. Коле је човек са неколико медаља са светских и европских првенстава, али и даље ће се у анализама игре француске репрезентације потенцирати као најслабија карика екипе, као тек просечни тренер који је срећом добио прилику да тера кошаркашку супермашину. На готово истоветан начин, и упркос чињеници да за Звездиним кормилом стоји већ три године, Радоњић је први на тапету после сваке густо изгубљене Звездине утакмице, односно после сваког пада тимске форме у такмичарској сезони.

Стразбур и Црвена звезда су у том смислу екипе истих сензибилитета, сличне филозофије, начина игре и идентитета. Синоћна утакмица у Арени истовремено је због тога била и најбољи и најнезгоднији сценарио за Звездин почетак евролигашке сезоне. Свакако је пожељно Евролигу започети у сопственој дворани, па још против екипе која фигурира за потенцијално најслабију у групи; али шта би се десило ако би та екипа, играчки допелгангер Црвене звезде, прва успела да наметне динамику јаке одбране и брзопотезних напада, терајући тиме Звезду у присилну дефанзиву и јурење резултата? И чудније су се ствари дешавале, а прве утакмице у такмичењима увек су биле нарочито луде. Сетимо се да је, уосталом, прошле године Нептунас у другом колу Евролиге тукао Звезду управо Звездиним оружјем (крљањем у одбрани, нарочито на шуту, и потпуном канонадом у прангијању за три поена).

Обема екипама је синоћ, дакле, било потребно да на миру покрену своје моторе, и да покушају да се на почетку не залећу превише, како им се сопствени ентизујазам не би обио о главу. Прва четвртина, која је резултатом 19:20 сигнализирала нападачки макар изнадпросечну представу, била је уствари мирнодопска, без великих узбуђења или периода високог ритма. Најбоље се то видело по начинима одбране обе екипе. На дефанзивним позицијама су Звезда и Стразбур играли чисто и опрезно, без наглашаја веће агресивности (попут директног улажења у контакт или насилне сече продора). Фалила је, другим речима, осетније крвава индивидуална одбрана на коју смо се навикли гледајући Звезду прошле године, нарочито у случајевима играча попут Бранка Лазића или Јаке Блажича. Ништа у тој првој четвртини није ни наликовало, рецимо, оном акробатском крађом лопте Јовића на половини терена (у другом полувремену), која је завршена контром и усамљеним полагањем, када је плеј Стразбура услед Јовићеве посвећене дефанзивне силине направио полу-салто, а потом завршио на леђима.

Обе екипе су, дакле, у отварању утакмице покушале да пре свега бране простор противнику; иако се ни у једном тренутку није играла зонска одбрана, и Стразбур и Црвена звезда били су посвећенији померањима на страни помоћи него нешто индивидуалнијој дефанзиви. Чинило се да су се у таквој поставци боље сналазили гости из Француске. Ротација играча и страна помоћи Стразбура била је у том почетном одмеравању снага брза и правовремена. Скорцијанитису се на леђно удвајање прилазило неколико микросекунди пре него што би овај уопште и примио лопту, чиме је овај снажан али пословично тром центар био принуђен на додавање у мртав угао – чиме је Стразбур успешно неутралисао директну претњу под кошем, али и натерао Звезду на додатно позиционо ваћарење. Колеови играчи су такође добро скупљали рекет при одбрани од продора, натеравши Звездиног Гела Мекела да у првих неколико минута утакмице изгуби лопту чак три или четири пута. Мекелове изгубљене лопте долазиле су од добре Стразбурове одбране, али било је ту и нечега од Израелчевих грехова. Његови продори су, за разлику од бритких и determined америчких бековских пробијања (види под: Џенкинс, Мекејлеб, итд) били европски слободоумни – то су били продори који су истовремено размишљали и о могућностима додавања, враћања уназад, наскока, скок-шута или превременог флоутера, не посвећујући се до краја ни једној опцији. Из тога најчешће није излазило ништа, уз свесрдну помоћ Стразбурове дефанзивне линије; у наставку сезоне ће свакако бити занимљиво пратити на који начин ће се Црвена звезда, након неколико Џенкинсових сезона, снаћи са неамеричким плејмејкером као носиоцем игре.

На другој страни терена, Звезди није најбоље лежала таква врста одбране. Стразбур у тим тренуцима јесте одржавао малу предност од пет или шест поена разлике, али је од вођства гостију у очи много више западало да је добар број њихових поена био постигнут из отворених шутева са дистанце и полудистанце (Скорцијанитис и Митровић, иако нешто несигурнији у нападу, прилично су добро затварали рекет Французима). Што је било још индикативније, играчима Стразбура никада није било потребно више од три или четири додавања да већ у десетој секунди напада дођу до отвореног шута на тројци или нешто испод ње.

Стразбур се у таквој игри сналазио, дакле, за промил боље од црвено-белих, што се осликавало и у ситној но осетној предности – која је опстајала све до уласка Мајка Цирбеса на половини прве четвртине, када је заменио до тада нападачки индиспонираног Софоклиса Скорцијанитиса. О грчком џину се све зна. Доведен пре као маркетиншки потез и показатељ меке моћи клуба који жели да изгради бренд солидног евролигаша, него као играч на коме ће се заснивати игра, Биг Софо игра онолико колико му године и килажа дозвољавају. То би значило да ће Скорцијанитис вероватно пружати врло добре партије у АБА лиги, али да ће у Евролиги имати улогу сличну синоћној – имаће, дакле, место у стартној петорци, које ће након почетног опипавања противника и покушаја успостављања контроле у рекету уступити активнијем центру који би био задужен за дефинитивно пробијање непријатељске одбране. Цирбес је тако синоћ ушао са клупе, као толико пута до сада у Звезди, али није било сумње у то ко је синоћ био први Звездин центар. Штавише, није било сумње ко је владар Арениног терена уопште, и ко је потерао утакмицу у оном правцу у којој су црвено-бели и желели да иде.

Јер, зрно неслагања између иначе сличних кошаркашких идеја Винсена Колеа и Дејана Радоњића лежи се у њиховом односу према центрима. Коле је, за разлику од Радоњића, тренер који не гаји претерано присан однос са својим тешкашима, па му тако у француској репрезентацији улогу петице најчешће обавља комбо-центар Борис Дијао (висок 2.03!), док у Стразбуру то обављају не нарочито импресивни Бенгали Фофана (каријеру до сада провео у искључиво француским клубовима) и Владимир Голубовић, играч-вагабунд који је играо у двоцифреном броју екипа и који представља, у најбољем случају, солидан евролигашки/европкупашки производ на тему класичне петице. Радоњићева склоност ка сидрашким центрима је позната, нарочито након одличне синергије коју је прошле године имао Бобан Марјановић са остатком бековско-разбијачке Звездине екипе. Није случајно што је Марјановића заменио управо Скорцијанитис, једна од „најкласичнијих“ класичих петица у данашњој кошарци, један од ретких преосталих тешкаша који и даље могу играти најквалитетнију европску кошарку на (релативно) високом нивоу.

Иако је предност Стразбура у тренутку Цирбесовог уласка у игру била релативно мала, ситуација на терену делимично је измицала из Звездиних руку. Када се на али-ап Фофане надовезао и трећи по реду Стразбуров погодак са тројке, постојао је ризик да ће француски тим можда бити онај који ће први доћи до своје игре, знатно отежавајући посао Црвеној звезди која је ову прву евролигашку утакмицу дочекала без иког од прошлосезонских водећих играча (Џенкинс, Вилијамс, Блажич, Калинић, Марјановић), и даље несигурна у сопствене домете и психолошки оптерећена доказивањем пред црвено-белом Ареном која је, наравно, очекивала још једну сезону из снова у Европи. Стрепње о лошем издању Звезде развејао је, на срећу, ћелави бог пролећа у лику Мајка Цирбеса. Његов улазак у игру донео је Звездиној игри ону дозу марјановићевског „присуства“, односно сигурности коју добра петица улива својим саиграчима, који знају да ће свака добро спуштена лопта на ниски пост бити награђена кошем, као и да ће центар увек представљати нападачку опасност својим пиковима, бамповима и подршком у скоку.

Свој први контакт са лоптом Цирбес је завршио као на индивидуалном тренингу, лаганим (искусним) пивотом и прецизним полухорогом испод коша. Подсетимо се, то је исти онај Мајк Цирбес који је прошле године знао вадити децилитре жучи својим навијачима неспретним промашајима на зицеру и слабашним дизањем на кош! За само неколико минута на терену Цирбес је сакупио 6 сигурних поена, за разлику од 0 Скорцијанитисових; у тренутку када је Звезда постигла свој двадесет и први поен, остваривши тиме прво вођство на утакмици (21:19), Цирбес је убацио готово половину поена свог тима (10). Цирбесов допринос Звездином нападу био је у тим тренуцима немерљив. За разлику од дотадашње игре Скорцијанитиса, Цирбес је био успешан како у зидању противника, тако и у повременом доприносу скоку у нападу – од 9 офанзивних лопти које је Звезда ухватила на утакмици, 4 је било дело Цирбеса. Таква врста опасности у рекету отворила је, очекивано, и Звездине бекове, па је тако Томпсон прву тројку за црвено-беле постигао управо  када је Цирбес почео да прави пометњу у Стразбуровом рекету.

Иако не можемо и ово приписати Цирбесовом ревитализујућем ефекту по свој тим, Звездини бекови су управо у тој другој половини прве четвртине почели са оним познатим ловом на противничке спољне играче. Изузетна блиска одбрана на Стразбуровим плејмекерима одмах је донела резултате у виду растројене игре француских плејева Кембела и Колинса (који су на смену лопте слали у аут или их губили већ у превођењу), чиме је она брза нападачка игра Колеовог тима била сведена на дуга и мучна кружења у позиционом нападу која најчешће нису, ни после шест или седам размењених пасова, као резултат давали изграђену позицију за шут. Као толико пута до сада, Звездина одбрана је сломила ривала и присилила га исхитрене шутеве преко руке или трапаве уласке у скупљен рекет. Коле је на тајм-аутима после Звездиног двоцифреног вођства – до којег су црвено-бели дошли средином друге четвртине – од својих играча врло вероватно тражио још више динамике у нападу, инсистирајући на хитрим соло-акцијама у покушају да се парира изазову Звездине одбране (јер од пас игре и колико-толико пажљивог грађења напада очигледно није било ништа), али такви покушаји су се завршавали подједнако неславно, понекад чак и у дословно првој акцији након тајм-аута.

До промене нападачке динамике Стразубра, дакле, није дошло; након постигнутих 20 поена у првој четвртини, Французи су у остала три периода једва постизали по десетак кошева (12, 16, 11). Читава утакмица је након почетке тачке ломљења Колеових момака уопштено изгубила своју „спортску динамику“, то јест осећај надигравања и резултатске неизвесности. Првих десет Цирбесових кошева имало је своју тежину и одјек, док су се погоци касније расположених Томпсона, Митровића и Јовића тек допадљиво ушуњавали у кош, лагано дижући неупитну предност Црвене звезде на десет, потом петнаест, и на крају широких двадесетак поена разлике. Најзанимљивији тренутак другог дела утакмице вероватно је било Колеово надглашавање са судијама око једног погрешно уписаног коша – остатак утакмице је чинило, уз повремене штуцавице у нападу (то јест, понекад префорсирано покушавање тројки), солидно евролигашко привођење крају добијене утакмице.

Вреди истаћи, поред упечатљивог Цирбеса, и вредну партију младог Марка Гудурића, који је у игру ушао већ у првом полувремену. Вреди на ово обратити пажњу. Његов рани улазак у игру (на свом евролигашком дербију) није знак Радоњићеве храбрости; нико није био повређен и Гудурић није заменио ниједног физички индиспонираног играча. Играч у питању је ушао зато што је тренер захтевао управо њега на тој и тој позицији у тој и тој улози. То може значити само да Радоњић већ сада има озбиљног поверења у Гудурићев допринос ростеру, на чему се млади играч синоћ више него великодушно одужио. Лепо је било у Арени гледати младог играча који позитивне евролигашке утиске сакупља радничким односом према својим минутима на терену, а не шоутајмским закуцавањем или серијама тројки. Као што су коментатори Ковачевић и Кецмановић лепо уочавали, Гудурић је игри Црвене звезде изузетно много доприносио потезима који никада нису део компилације најбољих потеза: постављањем у одбрани, извлачењем фаулова, оптерећивањем скока у нападу и осећајем за проток лопте у брзим Звездиним нападима. Звезду у будућности очекују утакмице које су, све до једне, теже од вечерашње (Бајерн, Химки, Фенербахче, Реал), и разумна је стрепња навијача око тога ко ће се у овој екипи издвојити као носилац и потенцијални меч-винер – иако би било неозбиљно прогнозирати да ће ту улогу преузети неискусни клинац попут Гудурића, надамо се (и имамо осећај) да ће Гудурић таквим играчима делити добро темпирана додавања и помагати им при искакању у одбрани од пика.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду