Култура

Течна Америка (поводом смрти Е. Л. Докторова и читања његовог Регтајма)

Милош Јоцић, Нови Сад

А када се то збило, доба регтајма се већ било истрошило, испевано дрхтавим гласом машине на издисају, као да историја није ништа друго до мелодија коју свира механички клавир.

Е. Л. Докторов, при крају романа.

Познато је да се недавно преминулом Е. Л. Докторову није свиђала Форманова филмска  верзија Регтајма. Не може се рећи да писац није волео кинематографску адаптацију свог најпознатијег дела због уобичајених „холивудских“ разлога, што ће рећи због поједностављивања, банализовања, комерцијализације или простог заглупљивања оригиналног текста. Милош Форман ипак је био уважени редитељ новог таласа и један од припадника оног другог Златног доба холивудског ауторског филма; он је приде био и европски редитељ, а као и сви европски редитељи (попут рецимо Поланског), Форман је адаптацији књижевног дела за велики екран прилазио, за Американце, нездраво метикулозно. Заиста, сви ликови у Регтајму изгледају баш онако како сте их замислили, сви ентеријери и тапете баш онако како су и описани у Докторовљевом роману, а фабула није измењена ни за редак.

Форманова верзија Регтајма ипак је сасвим другачијег осећаја. Форманов филм је дело европског лиризма: пун раскошних дијалога (којима се ипак морао допунити роман писан углавном без управног говора) и драматичне оркестрације. Емотивни тренуци су у биоскопском Регтајму увек наглашаван класичном филмском музиком, а само су динамичне сцене биле праћене звуком регтајма. Требало је бити другачије, можда је мислио Докторов; можда је читав филм могао бити хитар и поскочан. Јер, Докторовљев роман јесте регтајм у прози – а регтајм је променљива музика, истовремено somber и upbeat, и мејнстрим и субкултурна (филм је некада давно код нас био превођен као „Црначки ритам“!), музика која је обележила популарну културу Америке на почекту прошлог века а која је данас само пресовани хербаријумски лист из чијих је цветова настао џез. Форман је на крају снимио лепу историјску мелодраму, а не луду и тужну приповест која иде ритмом пијанина Скота Џоплина.

Критика у њујоршком Тајмсу је роман Регтајм назвала „експериментом историјске фикције“, што ће рећи уметничким миксом стварних догађаја (Перијевог освајања Северног пола; суђења богаташу Херију Кендалу Тоу, који је усмртио архитекту Стенфорда Вајта јер му је овај наводно силовао жену када је била млађа) и измаштане приватне историје подједнако стварних личности раног двадесетог века. У роману видимо Харија Худинија и његов необично присан, едиповски однос са мајком, као и његову романтичну жељу да престане да буде обичан илузиониста и да уради нешто „заиста битно“. Једна вињета прати Сигмунда Фројда кога његови амерички домаћини воде на екскурзију кроз забавне паркове Кони Ајленда. Заједно са Јунгом ће проћи кроз „Тунел љубави“, а на крају дана ће га ухватити несвестица („Kоја га је у последње време морила кад год би се нашао у Јунговом присуству“). Амерички корпоративни оверлорд Џеј Пи Морган ће у свом приватном музејском салону причати са Хенријем Фордом о египатској магији и тајнама реинкарнације. Морган је био дирнут Фордовом реинвенцијом производног рада, која није случајно наликовала ропској методологији грађења пирамида: Форд је успоставио коначну теорему у теорији индустријске производње – не само да су делови готовог производа заменљиви већ су и сами људи који састављају производ заменљиви делови. Убрзо је производио три хиљаде аутомобила месечно и продавао их масама. Проживеће дуг и активан живот. Волео је птице и животиње, а међу своје пријатеље је убрајао и Џона Бероуза, старог природњака који је проучавао скромне зверове шумске – веверицу и ракуна, зебицу, краљића и сеницу.

Иако Регтајм изгледа као откачена историјска прича писана из визуре лудих седамдестих (роман је објављен 1975) која се чита, како је запазио онај Тајмсов критичар, лагано попут забавног штива, ово је ипак књига великих потреса, о флуидности историје и културе, и несталности повесног тока. Америка је у Регтајму течна дежела, Америка на раскршћу. Када је нација тек неколико векова стара, чак и догађаји из прошлог столећа постају фолклор; та фолки Америка, земља Пола Бањана, Поштеног Ејба, продаваца змијског уља и Manifest Destiniy-ja нестаје почетком ХХ века, а Докторов је хипи документатор њеног одласка. Након Првог светског рата, земља која је своју митологију изградила на „америчком сну“ и визији „земље могућности“ постаје прождирући голијат корпоративизма (као што видимо у ликовима фараона Моргана и Форда), поп културе, медијског симулакрума (Тоова жена и Вајтова љубавница, Евелин Незбит, била је први масовно медијски израбљивани секс симбол), сексуалних трења, међурасних пожара и ватрене поделе на „старе“ и „нове“ имигранте.

Поред оних симпатичних прича о скрушеном Худинију и комично нервозном Фројду, једна повест ипак представља главни приповедни правац романа: она о крвавој освети црног регтајм клавијатуристе Колхауса Вокера, који креће на убилачки поход због уништења свог новог Модела Т од стране расистичких ирских ватрогасаца. Докторов ће у првој глави романа, при упознавању читаоца са приповедачевом WASP породицом која се у једном лепом њујоршком градићу бавила патриотским занатом израде застава и ватромета, написати: „Није било црнаца. Није било усељеника“. Мало касније, писац ће додати: „Изгледа да је ипак било црнаца. Било је усељеника“.

Докторовљев скуп истинитог и бајковитог добија тако на импулсу тек са уплитањем сасвим измаштане приче о црначком осветнику Колхаусу, иначе парафразом Михаела Колхаса из истоимене новеле (1810) Хенриха вон Клајста. Колхаусова/Колхасова прича темељ је, у више но једном смислу, Регтајмовог бунта. Укључивање Вон Клајстовог текста у миље расно напете Америке – која се, неспремна, почетком столећа суочавала са Великом миграцијом црначког становништа из руралних у градска подручја – није погодовало традиционалнијим критичарима који су овај поступак Докторова назвали чистим плагијаризмом и књижевним скандалом. Докторов се од таквих оптужби борио мирно, без гласне полемике, сасвим насупрот Кишу и његовом Часу анатомије кога је написао као одговор истоветним оптужбама које су пратиле Гробницу за Бориса Давидовича, издату само неколико месеци након Регтајма.

На другој страни, легенда о Колхаусу Вокеру неодвојива је у приповедном витражу Регтајма (који броји двоцифрен број „главних“ јунака и паралелних догађаја) од цртица о фрустрирајућем животу blue collar радника, сексуалном буђењу домаћица и америчком социјалистичком покрету и њиховим ватреним говорима и неуспешним терористичким акцијама. Колхаус ће у једном тренутку одбити молбу уваженог црначког активисте и проповеднка Букера Вашингтона да заборави на своју бесмислену вендету, чиме ће овај регтајмер (против своје воље) постати прототип милитантног борца за права грађанских црнаца, оног који ће током наредних деценија помирљив дијалог све више замењивати црним кожњацима, „гангста“ културом и подигнутим песницама. Његова анонимна урбано-герилска банда присваја његово име (себе називају „Колхаус Вокер“) и постаје зла реч која клизи у ноћи, ћелија која удара без упозорења и која се претвара у једну од оних тајних организација из Пинчонових естетски обликованих теорија завера.

Регтајм је писан са луцидношћу седамдесетих; дакле, са њиховим осећајем за друштвену и сексуалну побуну. Роман Е. Л. Докторова, на крају, представља интерпретацију једне Америке уз помоћ сензибилитета једне друге. Испричан од стране свезнајућег приповедача (слабе концентрације), интимно упознатог али временски одвојеног од ликова и догађаја о којима говори, Регтајм подсећа на дугу причу из народне културе; јер Америка Регтајма заиста јесте, за Е. Л. Докторова, бивша Америка, земља из прошлости која је истовремено и митска и тек неколико деценија далека. Историја је, како оно кажу, тек мелодија механичког клавира коју мајстор по жељи пушта.