Култура

Про(пс)фесија

Aутор: Рајко Благојевић

Горан Милашиновић, Лекари

Збирка профила Горана Милашиновића не представља само увид у животе лекара, који би требао да приближи величину овог позива (који се код лекара, за разлику од других професија, једноставно намеће), већ увид у људско код особа чија их професија најчешће стереотипно одваја од друштва. Стереотипно (наравно условно речено) је то што се лекарска професија одувек одвајала од друштвених норматива у суштинском, јер човеку је болест даља и од саме смрти. Лекар који упознаје болест уствари упознаје Вас у могућности/неминовности, и то је оно што човек не може да прихвати, а шта лекаре изопштава.

Величанственост овог позива лекари схватају и прихватају на различите начине. Горан Милашиновић овом збирком покушава да прикаже управо то! – различитост карактера индивидуалаца чија једина жеља јесте да се поистовете са самом професијом. Јунаци прича у овој збирци приказани су кроз призме своје фикције и кроз призме својих живота. На први поглед у овој збирци не постоји нешто што би те људе везивало осим просте чињенице да су лекари, да се баве истим послом. Али, карактери самих јунака поистовећују се у пренаглашеној жељи за истицањем, пренаглашеним егом и тежњом за самопромовисањем. У овом аспекту се потврђује прича о изопштености лекара од редовних социолошких норми, али и даје се могућност да се развије читав низ карактера који обитавају у различитим временима и просторима, али ипак толико блиски и једнаки.

Поставља се питање зашто су лекари ти који су описани пренаглашеном амбицијом и пренаглашеном жељом за некаквом врстом лидерства? Ликови у збирци дају делимичан одговор, који се пак мора узети са резервом, јер писац даје лажни траг којим покушава тумача да одагна од одговора који казује да није у питању сама професија, у питању је ипак људски карактер, људски психолошки склоп који не преза ни од чега да се докопа свог циља. Лекари су овде само најпогоднија скупина која се најлакше уклапа у овакав концепт. Макијавелистички принципи који су у сликама јунака изразито наглашени нису особине које се везују за професију, већ за човека.

Читав спектар јунака даје нам слику да се лекарска професија најлакше да изманипулисати, што је својеврсни парадокс. Већина тих ликова описани су као персоне који и немају довољно стручности, али инфериорност у том смислу надокнађују гажењем преко слабијих и јачином ставова. Кристина, јунакиња приче Експерт, показује да амбиција постаје опсесија која узима превелику жртву, и која не уништава само онога у ком је, већ и све око њега. Амбиција постаје проблем када се не види јаз између могућности и жеље. Тим је већа у конкретном случају јер је реч о људима који одлучују о туђим животима – али, да ли одлука о нечијем животу може да буде толико оптерећујућа?

Одговор на ово питање, помало претенциозно (помало иронично), Горан Милашиновић даје кроз осам различитих призми. Негде је одговор, као код поменуте Кристине, у сакривању и бежању од неминовности сопствене нестручности у публицитет; негде, као код Саве Панића (Анатом) одговор лежи у несхватању себе и сопствених могућности да се направи равнотежа између професије и приватног; негде у неприхватању реалности и тежњи да се досегне нешто немогуће (Тајна)… Све у свему ово је збирка профила, који су игром случаја лекари, и који су приказани као дубоко неуравнотежене и несрећне личности. Јаз између онога што је дубоко у човеку и онога што га тера да се одвоји од себе представља основни проблем на који ова књига тражи одговор. Или можда само жели да га прикаже, да му да легитимитет, да му се обрати са ТИ.

Суштина у схватању саме професије, па тада и лекара, јесте нагон који човека одржава живим. Први лекари, врачеви,  који су тај нагон користили да убеде човека да су они ти који лече, и отклањају боли, створили су од себе и свог “дара” могућности да се лекар, човек од ког зависи живот обичног ћовека, али и краља, изопшти из норми, и самим тим погодно тле да се потпири амбиција и тежња ка узвишењу.

 У збирци Лекари Горан Милашиновић истим проблемом се бави и у савременој медицини, јер карактери ових индивидуалаца поклапају се у истом као и код својих примитивних претходника. Лекар је издвојен колико год он био стручан, хуман, благонаклон према пацијенту – лекар је онај којем ипак дајемо одлуку која је негде дубоко наша. Одговорност јесте та црта професије која од слабог човека тражи преображење, али то не води увек ка истинској промени. Кроз погледе у профиле лекара у овој збирци добија се слика толико различитих преображења који се неретко косе са основама самог позива. Хуманост лекара постаје често храна сопственог ега који ниподоштава оно у човеку шта га је нагнало да се окрене таквом послу. Лекари су слика људи једне професије, слика која се ипак негде у суштини не мења, колико год се сам позив мењао.