Култура

Узнемирене душе у узнемиреном времену

Aутор: Рајко Благојевић

Владимир Кецмановић-Дејан Стојиљковић, Каинов ожиљак

Романом Каинов ожиљак двојица аутора, Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић, успевају да синтетизују елементе турбулентних историјских догађаја са интимном исповешћу главног јунака – Иве Андрића. Ти елементи развијају се без наглашене претензије да неки од њих постане доминантнији, и на тај начин добијамо апокалиптичну слику нацистичког Берлина из угла Андрића – дипломате, писца, али пре свега човека који се нашао у епицентру зла са задатком да га на било који начин умањи, или пак одвоји од своје земље и народа.

Окружење у ком се Андрић налази представља простор у ком се убрзано дешавају промене, и у ком се кроји будућност Европе и света. Андрићево прилагођавање том простору представља подстицај да се развијају његове унутарње промене, које и јесу сама срж романа. Зло које га окружује, и које се јасно карактерише у роману, своје отелотворење добило је у простору Берлина. Берлин је место радње, и Берлин је обавијен тим злом које своје манифестације добија константно током радње романа. На ово упућује уводна сцена, када дипломата Андрић убеђује себе да је посета Фиреру само једна у низу церемонија, у каквим је много пута учествовао, али и крај те сцене који се завршава речима: „Нема наде... Помисли Андрић. У паклу наде нема.” Нада ипак долази у виду књиге коју јунак спашава од спаљивања литературе која је неподобна за идеје нацизма. Та књига је збирка песама Штефана Крајског, звучног имена Каинов ожиљак. Она постаје централни мотив који провоцира читав низ догађаја у које улази дипломата Андрић. Она такође постаје и посредник у упознавању Андрића са Алберхтом Дитрихом, немачким обавештајцем босанског порекла, који кроз разговоре уводи Андрића у оностраност Берлина, тачније упознаје Андрића са величином моћи коју нацисти поседују. Ти фаустовски разговори доводе јунака у низ моралних дилема, и на тај начин упознаје се Иво Андрић у светлу у ком нисмо имали прилике да га упознамо. Треба имати у виду да кроз две године, колико радња романа траје, сам лик Андрића се мења и развија. Управо познанство са Дитрихом најупечатљивије је у том процесу. Најупечатљивије је из разлога што лик Дитриха (поред лика Иве Андрића, наравно!) у роману је најслојевитије приказан, са дозом мистицизма и дозом карактеризације андрићевског јунака у поетском смислу, и на тај начин додири ова два лика постају најзанимљивија места. Овакве Дитрихове карактеристике у роману подстичу Андрића на стварање свога Карађоза, мрачног лика из турског театра сенки, управо по моделу мрачног лика из берлинско-нацистичког „театра сенки”.

Њихове везе засноване су на чињеници о заједничком месту порекла. Босна је то што спаја Андрића и Дитриха, језик касабијске Босне – који на моменте у дијалозима постаје медијум преко којег се ствара кафанска атмосфера касабе. Управо из тих занесењачких разговора за Андрића не постоји могућност бега, већ прилагођавање; у почетку из дипломатских разлога, на крају из чисто егзистенцијалних. На тим чвориштима ствара се политичко-историјско-интимни трилер, јер су сви ти елементи нераскидиви, условљени међусобним развојем и променама. Епилог нам показује све оно што се током радње романа даје у назнакама. Те назнаке су Лица у којима се спаја ониричка хаотичност са складом већ изгубљене јаве, у којима се ишчитава уморени страх и равнодушна мимика спокојства, у којима се замењује нада са љубављу. Дата је слика спајања неспојивих емоционалних стања, али оваквим средствима појачава се ефекат романа који нам пружа слике узнемирених душа у узнемиреном времену. Визије сновиђења и мешање емоција показују нам емпиријске сумње у доживљено, али и страх у непосредну будућност.

Роман Каинов ожиљак у свом импресуму садржи неколико одредница: политички трилер, интимна исповест, историјска драма; читати га на основама неких од ових нераскидивих одредница наравно да није погрешно, али пуноћа значења и права чар читања овог романа настаје тек када се оне подреде јунаку и његовом развијању кроз дело. Роман описује дати историјски тренутак, дата политичка превирања, али најизразитије показује како то све доживљава Иво Андрић; Иво Андрић који нам се понекада чини да је више национално благо без икаквих човечанских одредница, а не човек са свим својим духовима прошлости. Каинов ожиљак јесте управо то – романескни склоп Андрићевих духова прошлости!

Владимир Кецмановић-Дејан Стојиљковић, Каинов ожиљак. Лагуна, 2014.