Култура

Светови између

Aутор: Милош Јоцић, Рајко Благојевић

Ивана Нешић, интервју

Ивана Нешић, аутор који у себи спаја класично образовање историчара уметности са дечији чистим познавањем старих народних прича, чини се све светлијом звездом  жанровске и дечије књижевности. Њен роман првенац, Зеленбабини дарови (2013), био је и читан и награђиван, да би потом био пропраћен Тајном немуштог језика (2014), још једном модерном бајком са необичним, а опет сасвим обичним дечаком Миком као главним јунаком. Поред писања, Ивана је такође ангажована и у пројектима посвећеним култури фантастике (при магазину „Емитор“) као и у неким много слађим пројектима... Са Иваном смо овога пута поразговарали о њеном односу ка фоклору и научној фантастици, списатељским узорима, као и неким лепим рецептима за спарне летње дане.

Да ли мислите да постоји разлика између фантастике за одрасле и за малишане? Другим речима, да ли постоје начини на које фантастику у својим романима подређујете дечијој машти, или пишете о ономе што и вас зачуђава?

Већ сам раније писала о томе да сам као мала обећала себи да ћу запамтити шта ми се у књижевности допада и да ћу о томе и на тај начин писати кад одрастем. Испоставило се да, барем у мом случају, човек када одрасте не постане сасвим друга особа, односно не изгуби и прерасте сва стара интересовања. Иначе не волим термин „прерастање”, јер иако сам сасвим за лични раст и развој, „прерастање” дисквалификује све што се пре тога волело или преживело. Врло често се из разговора људи који се за нешто питају закључује да је доба детињства само нека врста припреме за живот и као да је зато мање важно са чим се уопште не слажем.

Што се првог дела питања тиче, разлика постоји утолико што деци фантастика за одрасле није занимљива јер се бави темама и мотивима који су њима страни, речник није прилагођен, радња може бити превише комплексна или разграната и слично. Дакле или им је страшно, или досадно, или оба. А ако је дечја фантастика квалитетно писана, нема разлога зашто се одраслом читаоцу не би допала.

Зашто помињем квалитетну књижевност? Зато што је у дечјој књижевности веома лако послужити се лукавством и употребити клишее и општа места које дете као неискусни читалац неће умети да препозна. Такве литературе има много чини ми се и на таквом узорку дечја књижевност одраслом читаоцу може деловати незанимљиво и превазиђено иако је у питању неки наслов веома популаран међу млађом публиком.

Ваши романи чврсто су везани за сензибилитет народних бајки, у шта спада и својеврсна тамноћа приповедања. У Зеленбабиним даровима имамо тако јунаке који су депресивни, тирански, понекад и насилно бесни, иако је у питању ведра авантуристичка прича. Које је Ваше мишљење о честом „улепшавању” бајки у популарним филмовима и серијама, приликом којег се бришу негативни елементи попут насиља или смрти?

Умекшавање и улепшавање бајки је сјајан комерцијални потез и својеврсна линија мањег отпора јер сте тако заштићени од негативне критике или чак цензуре. Када су веће продукције у питању то је сасвим логичан и разуман потез. Мени је јасно да су народне бајке записане у неком тренутку свог постојања, и да би се, да су остале препуштене саме себи или прикупљене нешто касније (а не сакупљене и записане, ето, баш у 19. веку радом Вука, Афанасјева, браће Грим) вероватно саме измениле тако да садржајно и формално буду прилагођене свом времену, или би сасвим нестале тамо где је премиса сасвим неодржива или незанимљива у данашњем времену.

Сећам се свог искуства: са суровостима у књижевности никада нисам имала проблема, али са смртним исходима јесам. Ваљда дечји мозак пређе преко већине ствари које му не пријају, али схвата коначност смрти и тешко се мири са том идејом. Ипак ми се чини да их не треба укинути. Нисам родитељ нити педагог и не знам када је прерано почети са причом о смрти, али чини ми се да колико год трауматична смрт у књижевности била, можда је боље и здравије да се деца прво сусретну са њом на тај начин. Тренд „стакленог звона” је застрашујућ и штетан, а да не говоримо о томе колико осиромашује душу и ум.

Мислим да је добро писати и о тамним осећањима. На тај начин млади читалац може да види да се и то дешава и да ако се случајно догоди да та осећања препозна код себе или у својој околини схвати да је то ОК, да она постоје иако нису пријатна. Уопште, та идеја да је доба детињства најлепше и да деца немају никавих брига и да за њих не могу и не треба да знају је снисходљива, и обезвређује и забрањује сва осећања која нису позитивна што уопште није фер – дете има капацитет да пати исто као и одрастао човек.

Понекад у Вашим причама можемо наићи на коментаре о космологији, другим планетама, истраживању свемира... Упечатљив је и лик Завише, магичног створења који бајковити мотив преласка из једног у других свет покушава објаснити идејама које подсећају на модерну квантну физику и теорије о паралелним универзумима. Какво је Ваше искуство са научном фантастиком и популарном науком? На који начин овај жанр може комуницирати са традиционалним, фолклорним облицима фантастике?

Не сматрам да су модерно и традиционално неспојиви иако је тешко извести такав спој, а да делује уверљиво. Научне теорије и фолклор имају заједничко то што покушавају да објасне како свет функционише и можемо се поигравати идејом да су то само теорије настале у различитим ступњевима развоја човечанства. Ми данас „народну мудрост“ настајалу током десетина или стотина година посматрамо као једну целину. Ко зна, можда ће за пар стотина година будуће генерације фолклор и данашње знање заједно посматрати као народну мудрост прошлих времена, исто као што смо ми данас склони да скупа посматрамо и проучавамо остатке паганских и хришћанских обичаја, фитотерапију и народна веровања о биљкама, епске песме историјских циклуса и неисторијских циклуса...

Ваш хумор нас је неодољиво подсетио на дела недавно преминулог енглеског писца Терија Прачета – нарочито Ваша способност да створите симпатичне, довитљиве јунаке који знају уочити комични апсурд ситуација у које упадну. Да Вам је Прачет представљао инспирацију у стваралаштву? Да ли је можда постојао и неки „не-дечији” писац или уметник који је утицао на Ваше писање?

Прво хвала, то је ваљда највећи комплимент који могу да добијем. Прачет ми јесте узор и то толики да сам морала да уложим свестан напор да ми реплике и ситуације не делују превише „прачетовске”. Али морам да приметим да Прачет није утицао на мене само у подручју хумора. Још ми је битнији тај приступ важним темама који он негује (или је неговао, и даље ми је тешко да о њему говорим у прошлом времену), односно начин на који о њима размишља озбиљно, а ведро. Не могу да разумем зашто се хумор повезује искључиво са неозбиљношћу, али било би добро да то некако престане.

Други аутор који на мене много утиче, а нема везе ни са фантастиком, ни са дечјом књижевношћу, иако јесте написао једну збирку дечјих прича која код нас, колико је мени познато, није превођена, је Андреј Платонов који, баш као што Прачет спаја хумор и ангажованост у књижевности, спаја осећање изневерености људским друштвом са топлим осећањима љубави према људском роду, хладно резоновање и фасцинираност машинама са потребом за блискошћу са другим људима, велике идеје са најприземнијим човековим потребама. Платонов дивно пише и тако се лепо бави природом човека, и кад год ми се учини да ми не иде склапање мисли у реченицу и да не умем да изразим то што моји јунаци осећају, узмем па га читам и то некако помогне.

Мало је рећи да смо се одушевили вашим блогом Кулинарске чаролије Злог прасета; чини се да је гастрономија само једна у бројном низу Ваших интересовања. Који нам летњи рецепт можете препоручити као квалитетно грицкање уз Ваше романе?

Лети постоји само једна  боља ствар од сладоледа, а то су сладоледни купови. Данас ми се једе банана сплит и ево како ћете га саставити.

•             Једну банану расеците по дужини и ставите у дужу, а дубљу посуду.
•             Између половина банане углавите две кугле сладоледа од ваниле.
•             Прелијте чоколадним сосом и додајте онолико шлага колико можете да савладате.
•             По жељи украсите листићима бадема.

Ако немате згодну посуду, банану можете насећи и на колутиће. Исто је укусно, само практичније за јело. Једино што то онда технички и није банана сплит, али то је мање важно.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)