Интервју

Рат у Босни и "Проклета авлија"

Aутор: Марко Тошовић

Владимир Кецмановић, интервју

Они који воле роман Топ је био врео сигурно ће вољети и Осаму, нови роман Владимира Кецмановића у којем је прича о рату у Босни „испричана“ живописним језиком босанске касабе. Цурећи из прободене душе сваког човјека који је након рата остао на губитку она, парадоксално, успијева да буде универзална истовремено задржавајући своју аутентичност. Оне којима Топ и није нарочито драг, Осама ће натјерати да се преиспитају. Прозборимо за Нови Полис коју са Владимиром Кецмановићем поводом његовог новог романа:

У Каиновом ожиљку, који сте писали заједно са Дејаном Стојиљковићем,Андрић се појављује као андрићевски јунак, док Осама представља модерну реплику Проклете авлије. У којој мјери су идеје које сте имали приликом стварања једног романа утицале на настанак идеја за други? Упркос логици коју намеће редосљед објављивања, која идеја се јавила прва?

Када ми је Дејан предложио да у четири руке пишемо роман о Андрићу у Берлину, већ сам писао Осаму, па ми је је било занимљиво да нешто од асоцијација на Проклету авлију сместим у ту метапоетичку и игру. Дакле, идеја Осаме је старија.

Колико је на дубљем поетичком нивоу било захтјевно изградити дијалог са Авлијом?

Матија Бећковић је Осаму дефинисао као „поему у којој се језички идиом побринуо о свему осталом“. Та оцена је најближа мом доживљају. Заиста, када пронађете језик којим ћете испричати једну причу – све остало иде лако.

Колико Вас као интелектуалца погађа универзални политички и друштвени пејзаж Босне, кога симболизују Мурат i Мунир, као два пола рата у Осами?

Не доживљавам себе као интелектуалца, можда зато што је тај термин погрешном применом одавно истрошен. Као човека, тај пејзаж, како рекосте, не може да ме не погађа. Срећа у несрећи је да оно што је мука за човека, за писца може да представља инспирацију.

Лик Мурата ће сасвим сигурно сваком читаоцу, сем оних попут Мунира, бити веома драг. Он је такав да би се у неком књижевном тумачењу комотно могао проредити са епским јунацима, али и са Душановачким мангупима из Тикава. Како би се Мурат уклопио у друштво познатих епских јунака, а како би се снашао на Михаиловићевом Душановцу?

Нисам сигуран да неће бити драг и онима сличним Муниру. Мунири себе најчешће не виде очима којима их виде други... Мислим да би се Мурат лепо снашао међу епским јунацима, а да би и на Душановцу био срдачно прихваћен.

У погледу теме Осама је врло близак Топу. Они се понашају као браћа која упркос многим различитостима имају једну заједничку кључну тачку која их суштински приближава. С обзиром на то да је Топ у одређеној мјери био потпуно погрешно прочитан, шта мислите како ће критичари и остатак читалачке јавности прихватити његовог млађег брата?

Читалачка јавност Осаму, чини ми се, прихвата веома добро, чак изнад мојих очекивања. Посебно ми импонују похвале уметника које поштујем. Што се тиче критичара, код њих се, уз похвале, јавља нота подозрења коју и јесам и нисам очекивао. Више њих ми је, што приватно, што јавно, приговорило због тога што се наратор и јунак у неколико поглавља директно позивају на Андрића и Проклету авлију. То се не уклапа у њихова неписана правила. Зашто сам такву примедбу очекивао? Зато што та неписана правила ни мени нису непозната. А зашто нисам? Зато што сам претпоставио да је очигледно како Андрић и Авлија ту нису поменути да би се полуписменима цртало „шта је писац хтео да каже“, него зато што се управо прича о Авлији испоставила као богом дан материјал на ком ће јунак екслицирати свој душевни поремећај. Сасвим је уверљиво да је начитаном младићу као Бајо позната Андрићева прича, као и да  је, будући интелигентан, у луцидним тренуцима свестан сличности између себе и Андрићевог Ћамила. Као и да  трагови те свести, у тренуцима помрачења ума, покрећу параноидан механизам који успева да испретура рационалну логику онеобичавајући и оно у чему живимо и што, делом оправдано, делом неоправдано, називамо „стварношћу“, и светове из маште, који, ако нису од те фамозне „реалности“ стварнији, сигурно нису мање стварни.

За крај бих Вам поставио питање које није у вези са Вашим новим романом. Сви врло добро знамо у каквој зе ситуацији ове године нашао Летопис Матице српске. Као један од чланова редакције најстаријег живог књижевног часописа у Европи, какве су ваше прогнозе у случају Летописа за наредну годину?

Нажалост или на срећу, не постоје битке које су трајно добијене. Невоља је што се код нас иста битке морају водити пречесто. Не верујем да ће Летопис ни следеће године проћи без борбе за опстанак.