Интервју

Писати у мрежи

Aутор: Рајко Благојевић, Милош Јоцић

Драган Бабић, интервју

Са развитком интернета, ширио се и простор деловања за његове кориснике. Концепт Weba 2.0 за собом је донео филозофију „активне“ и „дијалошке“ продукције коју су демонстрирали сајтови попут Јутуба и Википедије, али и каснијих друштвних мрежа као што су Мајспејс, Фејсбук и Твитер; на интернету се полако брисала граница између оних који садржај само пасивно гледају, и оних који га креирају. Данас, интернет свакоме допушта да ствара, модификује, тумачи и коментарише било који садржај на који наиђе. Ово је за (очекивану) последицу имало то да су људи почели да простор блогова, форума и „статуса“ на друштвеним мрежама посматрају не само као место исписивања дневничких мисли и осећања, већ као поља уметничког изражавања. Наш данашњи саговорник, Драган Бабић, недавно је објавио збирку кратких прича под именом Твитер приче, и представља једног од неколицине српских аутора који су се посветили писању кратке прозе на Твитеру, друштвеној мрежи која постове корисника ограничава на минималистичких 140 словних знакова.

Зашто баш Твитер проза? Шта те је привукло писању кратких кратких прича од свега 140 карактера?

Сасвим случајно, заправо, након што ме прво привукао Твитер као формат и концепт друштвене мреже. Писање прича у 140 карактера је кренуло недуго након тога. Прво сам читао одличног Шона Хила, доводио га у везу са најкраћим прозним облицима и помислио како би тај формат могао да буде занимљив и на српском. И заиста се испоставило да ми јесте занимљиво „борити“ се са ограниченим бројем карактера. Генерално гајим веће симпатије према писању (и читању) кратке прозе – мислим да роман данас код нас има довољно читалаца и да се ја, као само један од њих, могу посветити краткој причи и њеном скромном промовисању на нашем романоцентричном тржишту, нарочито сад, у време када, по Фредерику Џејмисону, од света и нас остаје само „гомила фрагмената“.

Претакање књижевног текста из великих у све мање форме јесте књижевно-историјски факат. Да ли облик твитер-приче може постати достојан наследник кратких прича традиционалнијег карактера?

Не мислим да Твитер прича може да достигне значај и интегритет традиционалне кратке приче, нити да треба да је у било ком смислу замени. То је још увек жанр у настајању, док је кратка прича одавно етаблирана и присутна – велики број најквалитетнијих писаца XИX, XX и XXИ века су се афирмисали као аутори кратке прозе, а неке националне књижевности истичу ову форму као своју репрезентативну и најуспелију. Бојим се да ће Твитер прози требати још много да се постави као релевантан чинилац наше савремене прозне сцене пошто се чак ни формати дужи од ње, а краћи од кратке приче нису довољно популаризовали; за то једноставно неопходно одређено време и квалитет добијен учешћем писаца који се на овај начин изражавају. Међутим, уколико се кратка прича посматра као донекле субверзиван и благо алтернативан жанр, онда би и Твитер прича могла да се наметне јер управо те две одлике – поред других, формалних – доводи на виши ниво. У овом ће се контексту, дакле, Твитер проза моћи једном, надам се, поставити ка краткој причи онако како се она сама поставља ка роману. Краткој причи не треба наследник, али је увек пожељно истраживати њој сродне облике.

Поље „интернет књижевности“ чини се веома изазовним у формалном смислу (окренутост краћим формама изражавања, мистификација аутора, умрежавање, мултимедија...). Које су, према твом мишљењу, креативне могућности и домети „интернет књижевности“, било као засебног феномена или као додатка „традиционалнијој” књижевности?

Сам помен „интернет књижевности“ многим традиционалним читаоцима, писцима, издавачима, уредницима и другим учесницима у књижевном животу делује неозбиљно, непрофесионално, недовољно калибрисано и неквалитетно. И тај став могу да разумем: ако на интернету не постоји арбитража, који је онда гарант да је нешто што се тамо објави вредно читања? Оно што не могу да разумем и подржим јесте ограниченост мишљења и недостатак вере да тамо негде ипак има нечега. Стога би било најпоштеније направити разлику између оних који на интернету пишу јер имају потребу да се негде исповеде, оних који то чине са намером да то касније публикују и целу причу уозбиље, те оних који пишу ради писања, без планова за будућност, и користе чињеницу да то нико не може да им забрани. Непостојање забране је истовремено добро и лоше – мањак селекције омогућава слободно изражавање и смањује страх од ауторитета, читалаштва или кога год, али такође дозвољава било коме да пише било шта. Проблем, пак, настаје када одређене издавачке структуре подрже то „било шта“ и потом такав садржај представе као релевантан и равноправан осталима. Дакле, недостатак цензуре и повећан ниво демократије на интернету у једном тренутку, упркос многим предностима, ипак доводи до презасићења и помало парадоксалне спознаје да ни такво стање није апсолутно пожељно и одрживо. О овом стварима дискутују и Жан-Клод Каријер и Умберто Еко у занимљивом и врло корисном и практичном делу Не надајте се да ћете се решити књига.

Што се тиче везе интернет књижевности и њених традиционалних видова, ово је више него позитивна ствар која може да доведе – тј. већ доводи – до нових дела на граници сајбер света и стварности која су улинкована и хипертекстуална. И која, као што се видело на неколико примера последњих година, итекако имају своју публику. А та дела су потребна да би се концепт „интернет књижевности“ уозбиљио и представио као битнији. Међутим, и после свега, мислим да интернет књижевност неће, нити може, заменити њен традиционални облик.

Своју Твитер прозу објављујеш на профилу @jakokratkaprica , а недавно си објавио збирку Твитер приче у издању крагујевачког Студентског културног центра. Да наставимо причу из претходног питања:  да ли интернет, у овом тренутку – конкретно у случају Србије – може бити способан да конкурише традиционалном издаваштву, и што је можда и важније, традиционалној дистрибуцији књижевних текстова? Како мислиш да се твоје приче понашају на Твитеру, а како на папиру?

Предност интернета, сем поменуте слободе, јесте могућност ширења читалаштва до буквално краја света – ја први, да наведем најочигледнији пример, не бих дошао до прича Шона Хила да није његовог профила и можда не бих почео да пишем Твитер приче. Међутим, код нас се овај вид објављивања и дистрибуције још није успоставио онако како функционише у свету. Мислим да је проблем у нашем менталитету и схватању књижевности – свачији хард дискови су пуни књига у .pdf, .epub и .mobi форматима јер су они бесплатни и доступни, али ретко ко жели да активно подржи издавање е-књига и нешто конкретно уради по том питању. Сем малог броја издавача (Књижевна радионица Рашић, Архипелаг, Боока, Лево крило и још неколицина), интернет издаваштво и пласман нису наишли на пуну подршку код нас. А парадоксално је што се на свим могућим вестима о Сајму књига или стању издаваштва на сајтовима новинских кућа појављује огроман број коментара типа „Да су књиге јефтиније или да постоје у електронском формату, одмах би купио/ла бар сто наслова“ и сл.

Поводом понашања мојих прича на Твитеру и папиру – не знам како се понашају, искрено. Имам известан број пратилаца на Твитеру на чему сам захвалан и изузетно ми је драгоцено када неко од њих прокоментарише било шта што напишем, уживо или на самом профилу. Оно што сам у књизи покушао да урадим јесте да пресликам изглед твита – име профила, подељеност у четири или пет редова, тачан датум и време када је одређена прича постављена – и стога ми је драго што су уредници и техничко-графички сарадници Студентског културног центра успели да то пренесу у прелому, са по две или три приче на страници. Те белине које се јављају између њих су мени лично јако битне и оне одвајају једну целину од друге идући ка покушају да се књига чита као сам Твитер профил.

Да ли се твитер-приче разликују од онога што иначе пишеш, или се у твом магнум опусу прожимају слични мотиви, теме итд?

Не, тематски се не разликују превише. Неколико пријатеља је прокоментарисало књигу ставом да „превише пишем о смрти“ и то заиста јесте најтачнији опис онога што пишем. Не трудим се да копирам писце које сматрам виртуозима у обликовању ове теме у оквиру кратке форме, али заступам одређену тезу да је тема смрти једна од најадекватнијих за тај формат. Делује паушално на први поглед, али усредсређеност и утисак на који писци циљају кратком причом се може повезати са неколико тема које се ефективно преносе управо на тај начин (у форми Твитер приче: замислите да се читаоци првом реченицом вежу/идентификују са протагонистом којег писац у наредној убије – то је, укратко, та веза) и чини ми се да тема смрт јесте међу њима. Уз то, одговара ми да о њој размишљам пишући и поставим је као битну поетичку одредницу. Такође, мислим да не могу говорити у маниру термина магнум опус и да су ми такве претензије још увек недоступне.

У једном прошлом интервјуу  си навео неколико омиљених стваралаца Твитер прозе, као и неколико писаца које тренутно читаш. Који су твоји узори уопште? Да ли се њихов утицај провиди и у твитер-причама?

Не бих говорио о узорима као о писцима које имам намеру да подражавам или пресликавам њихов стил, већ више о онима који су се, док сам их читао, уселили у мој склоп размишљања о свету и књижевности и тако морам да мислим на њих док пишем. У том контексту бих морао поново истаћи те које сам и онда: Џулијан Барнс, Џејмс Џојс, Ернест Хемингвеј, Жозе Сарамаго, Милош Црњански, Борислав Пекић, Давид Албахари. Занимљиво, или не, али сви су се они остварили и као писци кратке форме, иако се најчешће помиње њихов романескни рад. Њихов утицај се огледа у Твитер причама које су настале док сам их читао и на неколико места сам почињао своје приче њиховим речима или реченицама, тј. директним цитатима из, рецимо, Романа о Лондону и Цинка, те настављајући или реинтерпретирајући поједине идеје Слепила, Уликса, Историје света у 10½ поглавља, итд. Прочитани писци су напросто база сваког читаоца, а читање неопходан темељ за писање и, уколико неко планира да се бави тиме, нема смисла бежати од признавања утицаја. Т. С. Елиот је најдетаљније објаснио како се писац осећа у тој ситуацији и како гледа на традицију, те не бих ишао даље од тог познатог става.

Да ли имаш даље  планове што се тиче твитер-прозе? Да ли то схваташ као креативан хоби, ментално-прозну вежбу углављивања приче у 140 карактера, или ћеш наставити да радиш на том изразу и након објављивања збирке?

Не, писање, и читање, не видим као хоби већ свакодневни рад. Од објављивања збирке до данас сам написао скоро исто онолико прича колико се налази у њој, а које су настајале током две године, и то је још један од разлога зашто сам захвалан Студентском културном центру на одабиру јер признање у виду штампе једноставно покреће ново стварање. Такође, сада би ми било драже да покушам да промовишем овај формат и макар мало га пренесем из сфере интернета у штампане облике. Тренутно спремам темат о Твитер причи за часопис Поља и у њему ће се наћи три наша писца и неколико теоријско-критичарских текстова којима ће – захваљујући разумевању уредника и заинтересованости заступљених аутора – ова појава стићи до, надам се, већег броја читалаца. Уз то, за фебруар спремам пројекат инспирисан делом Црњанског: сваког дана у месецу ћу поставити по једну причу која ће се настављати на почетне реченице његових романа, прича, есеја, путописа или прве стихове одређених песама. Нешто слично томе (у мањем обиму, али јасно ангажованије и са другачијом намером) је урадио и Теџу Кол пре две године, а чини ми се да би оваква реинтерпретација нашег писца тог квалитета и његово довођење у сајбер свет, уз одређени twist, могло бити занимљиво.