Досије

Лијеви поглед на "Споразум за раст и запошљавање у БиХ" (четврти дио)

Анђела Пепић, Бања Лука

У Уводном разматрању и претходним текстовима сам представила шта је то садржано у тексту Изјаве о принципима приступања Босне и Херцеговине Европској унији, у којој се наглашава обавеза примјене мјера које су представљене у Споразуму за раст и запошљавање у Босни и Херцеговини, те представила прве три мјере из Споразума. У овом тексту осврнућу се на предвиђену мјеру 4 из Споразума, а које се односе на предузећа.

Предузећа

Према ауторима Споразума, Босна и Херцеговина има најлошије резултате у реструктурисању великих предузећа, а примјена стечајног законодавства је слаба. Додатно, приватизација није проведена како је планирано, а као резултат „тек неколико великих предузећа је доведено на тржиште“ (стр. 8). У Споразуму је даље наведено да „инвеститори немају довољну заштиту, кључне информације за многа предузећа су недоступне или неквалитетне, дужности чланова одбора су нејасне, а санкције мале за лош учинак и извјештавање“ (ибид.). Као мјере, аутори Споразума, уз навођење да БиХ има слаб приватни сектор и тешкоће у привлачењу инвеститора, кажу да су потребни „бољи закони и праксе заштите инвеститора, укључујући

-снажнији кодекс корпоративног управљања, који обухвата извршење санкција;

-снажније праксе управљања ризиком у циљу побољшања приступа финансирању (посебно за нова предузећа); и

-снажнији стечајни оквир у циљу бржег рјешавања и лакшег реструктуирања“. (стр. 11)

Прије свега, потребно је да се осврнемо на процес приватизације у Босни и Херцеговини којим су практично радници у Босни и Херцеговини опљачкани. Процес приватизације је започео још у бившој Југославији 1980-1990. године, познатији под називом „Марковићева приватизација“ (названа према Анти Марковићу, тадашњем предсједнику Савезног извршног вијећа). Марковићева приватизација, као процес трансформације капитала из већински друштвене и државне својине у већински приватну својину, је пружала прилику радницима да постану акционари свог предузећа кроз откуп акција предузећа (које се нису могле касније трговати путем берзанског тржишта). Услијед ратних дешавања на простору бивше Југославије, овај процес приватизације није довршен с резултатом од укупно 585 (5,24%) предузећа у друштвеном власништву које су прошле приватизацију (што је укључивало 98494 (12.87%) радника у БиХ)[I].

Резултати прве приватизације су дјелимично признати, односно власништво радника је признато, кроз касније ревизије приватизације. У току ратних дешавања, оно што је било друштвено власништво преименовано је у државно власништво (чиме се практично одиграла пљачка радника и друштва у корист државе као капиталисте). Приватизацијски процеси који су услиједили након тога у Босни и Херцеговини, почевши од 1997. године су кроз ваучерску приватизацију, те тендере озваничили процес трансформације капитала из већински сада државне својине у већински приватну, а процес је управљан и диригован од стране Америчке организације за међународни развој (USAID), касније потпомогнут и другим међународним институцијама и организацијама, укључујући и Европску унију у оквиру приче о евро-интеграцијама и преласку на отворену тржишну привреду у потпуности. Приватизацијски процеси су као резултат имали и уништење некадашњих привредних гиганта, али и мањих предузећа која су доприносила развоју привреде у БиХ, као и додатном урушавању права радника (који су најчешће остајали без посла или били отпуштени без отпремнина) и дестабилизацији тржишта рада. До 2014. године је у Републици Српској приватизовано 716 предузећа у вриједности од 1,725 милијарди КМ, док је у Федерацији БиХ у периоду 1999-2011. година приватизовано 1079 предузећа (плус 94 која су дјелимично приватизована) у вриједности од 9,027 милијарди КМ[II]. 

Ако се сада вратимо на почетак текста и налазе аутора Споразума, можемо се сложити да приватизација није проведена како је планирано (ако узмемо као претпоставку да су планови за провођење приватизације вођени од стране „експерата“ уз подршку међународних/ЕУ организација и институција). Међутим, нигдје се у Споразуму не наводе могућа рјешења за приватизацију, а која нужно не подразумијевају продају свих државних предузећа страним и/или домаћим инвеститорима (укључујући и стратешка предузећа), нити разматрају могућност враћања друштвене својине за стратешка предузећа барем. Додатно, нигдје се као проблем приватизацијских процеса у БиХ не наводе посљедице које ови процеси носе са собом, а одражавају се на раднике у приватизованим предузећима. Негативне посљедице лоше приватизације су се манифестовале и кроз прошлогодишње протесте Федерацији БиХ, а највише у Тузли гдје су радници тузланске фабрике детерџената „Дита“ која је приватизована почетком 2000-тих, због преко 20 неисплаћених плата и четири године неувезаног радног стажа, заједно са радницима других предузећа у сличном положају и проблемима, покренули низ протеста који су кулминирали у фебруару 2014. године и проширили се на друге градове.

Додатно, аргумент да инвеститори нису довољно заштићени можда би и имао смисла да не постоје бројни случајеви (неки су већ напомињани у претходним текстовима) када су ти исти инвеститори очигледно кршили договорене споразуме са властима у БиХ и законске прописе, нарочито по питању поштивања права радника и заштите околиша, а да нису сносили додатне санкције. У складу с тим, заговарање снажнијег стечајног оквира „у циљу бржег рјешавања и лакшег реструктуирања“ предузећа како наводе у Споразуму, је проблематично обзиром да већ постојећи стечајни оквир у потпуности онемогућава радницима да буду први у реду наплате потраживања у стечајном поступку, већ даје предност свим другим повјериоцима и добављачима. Стога је, чак и из површног погледа на стечајни оквир, као и оквир везан за инвестиције у БиХ јасно да фокус јачања било којег од ових оквира треба да буде на сегменту осигурања и заштите радника и могућности испуњавања радничких захтјева (који су се у данашњим временима свели на потраживање заосталих плата и неуплаћених доприноса за пензијско и здравствено осигурање).

Ауторка је магистар менаџмента и пројект менаџер на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука у Бањалуци

[I]  Stojanov prema Bayliss, K 2005, Post-conflict Privatisation: A Review of Developments in Serbia and Bosnia Herzegovina, Overseas Development Institute, London

[II] Durak I. „Privatizacija u Bosni i Hercegovini“, objavljeno 28.04.2014. godine, dostupno na: http://www.noveinicijative.org/privatizacija-u-bosni-i-hercegovini-za-cni-pise-ilma-durak/ (pristupljeno 26.05.2015.)

Први део текста можете прочитати овде

Други део текста можете прочитати овде

Трећи део текста можете прочитати овде