Досије

Лијеви поглед на "Споразум за раст и запошљавање у БиХ" (други дио)

Анђела Пепић, Бањалука

Пореска оптерећења на рад (I дио)

У Уводном разматрању сам представила шта је то садржано у тексту Изјаве о принципима приступања Босне и Херцеговине Европској унији, у којој се наглашава обавеза примјене мјера које су представљене у Споразуму за раст и запошљавање у Босни и Херцеговини. У овом тексту осврнућу се на предвиђену мјеру 1 из Споразума, а која се односи на смањење пореских оптерећења на рад. 

У тексту Споразума, наведено је како су пореска оптерећења на плату висока, односно да послодавац, уколико жели да исплати потенцијалом запосленику плату, мора платити приближно 40 одсто различитих пореза и доприноса (износ варира у зависности од тога у ком ентитету се порез плаћа) што се сматра као „значајан фактор одврацања од запошљавања и често резултира тиме да послодавци одлуцују да уопште никога не запосле или да запосле људе мимо знања надлежних власти.“ (стр. 5) Надаље, то води ка јачању сиве економије, немогућности остваривања социјалних бенефиција и права радника, а везано за пензиони и здравствени систем. Наводи се и да „Многи послодавци избјегавају плаћање пореза и доприноса, а њихови запослени се региструју као незапослени како би примали минималне социјалне накнаде.“ (ибид.) Овдје су аутори текста Споразума навели шта се сматра основним проблемом када је у питању порески систем у Босни и Херцеговини, а који се односи на порезе и доприносе који се обрачунавају као дио трошкова рада.

Ове проблеме идентификују и различити извјештаји, од извјештаја пореских управа, пореских инспекција до извјештаја различитих невладиних организација које се баве питањима из области људских права и права из области рада. На примјер, према посљедњим објављеним списковима дужника Пореске управе Републике Српске за доспјеле порезе и доприносе, само правна лица (изузимајући предузетнике) на дан 31.01.2015. године дугују укупно 1.011.605.820,16 КМ (рачунато као доспио, а неплаћен дуг), док је у Федерацији БиХ укупан износ који порески обвезници дугују по основу пореза, доприноса, такси и других накнада (а с износом дуга преко 50.000,00 КМ) на дан 31.12.2014. године (обухватајући и обрачунате затезне камате) цијелих 1.811.317.946,39 КМ. Додатно, ако узмемо само податке из Извјештаја о раду инспекције рада у Републици Српској, само у 2013. години регистровано је повећање броја послодаваца у РС који или касне са исплатама зарада радницима, или већ дужи период не исплаћују исте; неплаћени прековремени рад; откази уговора о раду из економских разлога без исплаћивања припадајуће отпремнине и поштивања отказног рока радницима; учесталост рада на одређено вријеме и запошљавања по основу уговора о обављању привремених и повремених послова (и у складу с тим смањен прилив средстава у буџете Фонда здравствене заштите и Пензијско-инвалидског фонда), те повећање стопе рада „на црно“ (односно непријављивање радника).

У даљем тексту се наводи како „постоје недосљедности и комплексности у пореским системима у разлицитим дијеловима земље који представљају велике проблеме за потенцијалне инвеститоре у привреди. Од 189 земаља, Босна и Херцеговина је рангирана на 135. мјесту (Свјетска банка) према критеријима за „једноставност плаћања пореза“, што земљу оставља на веома лошој позицији у утрци за стране инвестиције.“ (стр. 5) Прије свега, из самог текста није јасно уопште на које недосљедности и комплексности се мисли, а обзиром да су у питању пореска оптерећења на рад било је неопходно навести барем као примјер структуру пореза и доприноса који се плаћају у Републици Српској, у Федерацији БиХ и у Брчко Дистрикту, а затим назначити тачно на које комплексности се мисли у том случају. Додатно, нејасно је због чега порески систем у БиХ, такав какав јесте (разводњен по различитим инстанцама и нивоима) представља велики проблем за потенцијалне инвеститоре у привреди. Ако ћемо се водити логиком земаља које су предводнице предлагања ових мјера у Споразуму, те чињенице да је управо њемачко-британска инцијатива та која је покренула причу о прихватању мјера из Споразума (а у оквиру Изјаве о процесу приступања БиХ ЕУ), онда да погледамо како то изгледа у Њемачкој: просјечно пореско оптерећење рада у 2013. години износило је 49,3% (гдје је порез на доходак око 16%, порези и доприноси који иду на терет радника су око 17%, а порези и доприноси који иду на терет послодавца су око 16%), док је комплексност система изражена кроз подијељеност између покрајинских и федералних власти у прикупљању различитих пореза и доприноса (што је ријешено дијелом и омогућавањем електронског уноса свих пореских пријава и на тај начин извршавања пореских обавеза).

У складу с тим, једино гдје се може видјети „проблем“ у случају Босне и Херцеговине, јесте чињеница да већи дио пореза се мора пријављивати и плаћати „старим“ методама. Међутим, оно што овдје јесте спорно је управо то да у дијелу који се односи на пореско оптерећење рада, аутори текста Споразума додају причу која се генерално тиче пореског система у Босни и Херцеговини (без озбиљнијег разматрања како систем функционише, шта се и на који начин плаћа и шта је конкретан проблем у систему). И додатно, стиче се дојам како је све усмјерено искључиво ка страним инвестицијама (привлачење страних инвеститора кроз олакшавање и поједностављивање пореског система) без улажења уопште у проблематику колико ће тај исти страни инвеститор уложити у запослене (за шта је неопходно истовремено погледати и анализирати досадашњу праксу страних инвеститора и приступ радницима), да ли ће испоштовати све законске прописе када су у питању права из области рада, али и других области укључујући и заштиту околиша.

На примјер, имамо случај компаније ArcelorMittal/Mittal Steel  у Зеници (дакле страног инвеститора, с тим да ово није једини примјер) која је, кршећи преузете обавезе из Купопродајног уговора с Владом Федерације БиХ умјесто задржавања преко 4.000 радника на радним мјестима смањила број радника на 3.200, и истовремено не поштује еколошке стандарде загађујући околину, не поштује права радника и слично. С друге стране, постоје и позитивни примјери страних инвестиција попут фирме ГС-Творница Машина Травник (ТМТ) из Травника (њемачка компанија Global Suorcing GmbH из Регенсбурга је већински власник) која је настала приватизацијом радионице за ремонт возила Братство-Нови Травник, а испунила је преузете обавезе из уговора (инвестирање 1,3 милиона КМ и задржавање 52 затечена радника) и додатно и премашила тако да сада запошљава преко 200 радника, редовно исплаћује плате и уплаћује све припадајуће порезе и доприносе, а да при томе немају значајну подршку државе нити органа јавне управе.  Дакле, ако већ говоримо о „привлачењу страних инвеститора“ због чега истовремено не причамо и о осигуравању (односно механизмима) заштите радника прије свега од негативног дјеловања тих истих оног момента када „инвестирају“ у неку индустрију или привредну грану у Босни и Херцеговини? Или на примјер, подршка онима који испуњавају све обавезе и поштују сва права радника кроз различите системе олакшица? Обавеза државе би требала бити прије свега заштита запослених, а не привлачење страних инвестиција на уштрб права радника (иначе радник постаје ништа друго него роб страног инвеститора и његовог капитала радећи под неповољним условима, уз рад недостојан човјека и при томе ниже плаћен у односу на нпр. земље ЕУ).

Пореска оптерећења на рад (II дио)

У тексту Споразума наводи како „ММФ предлаже смањење стопе социјалних доприноса кроз смањење текућих владиних издатака, проширење пореске базе како би се укључило више извора, побољшања ефикасности у здравственим и пензионим системима и замјену удјела финансирања из других извора прихода (као што је ПДВ). То би, такођер, смањило број особа у сивој економији и повећало број оних који заправо плаћају доприносе (...)“(стр. 5). Прва проблематична конструкција која се овдје види јесте навођење како Међународни монетарни фонд предлаже управо оне мјере које су предлагали и у другим земљама (како земљама у развоју, тако и ЕУ земљама кроз дио пакета помоћи за излазак из кризе (попут Грчке, Шпаније, Португала и Ирске), а које су се показале погубним за развој тих земаља и обезбиједиле су управо додатно продубљивање кризе до размјера хуманитарне кризе (што је чак и сам ММФ кроз своје извјештаје „признао“ како нису били у праву по питању тих мјера и процијењених ефеката[1]).

Предложене мјере би наводно требале да допринесу смањењу броја особа у сивој економији и повећан број оних који плаћају доприносе. Оно што је проблематично у самој таквој констатацији јесте искључиво ослањање на фискалне мјере (којима ћу се нешто касније посветити), док се истовремено потпуно изоставља елеменат контроле и надзора над примјеном закона у смислу појачања капацитета инспекција рада (које би требале да прате стање на терену и региструју неправилности у смислу рада на црно, неплаћања доприноса од стране послодаваца и других еклатантних кршења права радника) и других владиних институција како би се осигурало поштивање закона. У ранијем дијелу текста сам навела само као примјер износе које правна лица дугују по основу пореза и доприноса, а који износе и до пола буџета сваког од ентитета (нпр. буџет Републике Српске за 2015. годину је 2.033 милијарде КМ). Већ сада се с потешкоћама наплаћују порези и доприноси како од приватних тако и од јавних правних лица.

Оно што је нејасно у назначеном тексту Споразума јесте, на који начин су аутори текста (или препорука) дошли до закључка да ће услијед смањења пореске стопе истовремено и послодавци бити више вољни да плате порезе и доприносе, ако већ сада не плаћају исте? Друго, из цијелог процеса се упорно изоставља (или заборавља) и то да би можда послодавци наставили да плаћају оним радницима којим већ сада плаћају порезе и доприносе по новој, смањеној стопи, а себи смањили „оптерећење“ на укупно пословање. На примјер, замислите предузеће које има 50 радника и за сваког од њих издваја 40% на плату за порезе и доприносе, и сада се, захваљујући предложеним мјерама, смање порези и доприноси на 35% што значи да му по сваком раднику остаје 5 процентних поена разлике – да ли ће одлучити да за ту разлику исплати нешто већу плату радницима или ће то оставити „себи“, односно као дио добити у предузећу? Према досадашњој пракси у Босни и Херцеговини, капиталисти имају такав однос према радницима да им и овако тешко уплаћују редовно чак и минималне плате, а у складу с тим тешко да ће се одлучити да „награде“ раднике са повећањем плате због мањег пореског оптерећења (част изузецима).

Оно што је наведено као приједлог ММФ-а, преузето је као приједлог мјере везане за пореско оптерећење рада и у самом Споразуму, гдје се наводи да „Босна и Херцеговина треба смањити трошкове рада с тренутног нивоа који је близу 40 одсто укупних трошкова рада, према просјеку за нове чланице Европске уније, на 35 одсто. Ово би се постигло комбинацијом сљедећег:

•          смањењем текућих владиних издатака;
•          проширењем пореске базе како би се укључило више извора прихода;
•          побољшањем ефикасности у здравственим и пензионим системима; и
•          замјеном дијела финансирања другим изворима прихода (као нпр. ПДВ)“ (стр. 11)

Уколико причамо о настојању смањења трошкова рада на ниво који је према просјеку у новим чланицама Европске уније 35 одсто, треба имати у виду да је нпр. у Хрватској пореско оптерећење рада скоро на истом нивоу као и у БиХ (око 40%), у Словенији око 42%, на Малти око 40%, у Мађарској чак око 46%, док је у Румунији и Бугарској између 32-34%.[2] Чак и у случајевима када је пореско оптерећење ниже, то нужно не значи да ће довести до додатног запошљавања, смањења сиве економије и развоја привреде. Једино што хоће јесте дијелом осигурати смањење трошкова пословања одређеног предузећа/правног лица.

Смањење текућих владиних издатака (читајте расхода) би требало, према творцима Споразума, да (у комбинацији са три друге мјере) допринесе смањењу трошкова рада. Оно што је нејасно је управо чињеница да се траже смањења расхода, без назнаке којих тачно расхода и за које потребе. Да ли то значи да ће било какво смањење на расходовној страни у буџетима кантоналних, ентитетских и државних власти аутоматски допринијети и смањењу пореског оптерећења рада? Неће. Смањење текућих владиних издатака може бити једино посљедица смањеног прилива прихода (услијед смањења прикупљених пореза и других фискалних и буџетских прихода), а не чинилац у смањењу трошкова рада (односно смањењу стопе пореза и доприноса на рад). Чини се да су аутори Споразума у причу о смањењу трошкова рада увели истовремено и причу о мјерама штедње кроз смањење текућих владиних издатака. Имајући у виду какав су ефекат имале управо мјере штедње на неке од земаља чланица Европске уније (као нпр. већ поменути случајеви Грчке и Шпаније које су мјерама штедње и прихватањем пакета реформи запале у још већу кризу хуманитарних размјера), тешко је не запитати се како је могуће да се упорно предлажу овакве мјере које не стимулишу развој већ само додатно продубљују кризу.

Дио одговора наравно стоји у нео-либералним политикама које се тренутно проводе у Европи и Сједињеним Америчким Државама и настављање наслијеђа политике заговаране од стране Џефрија Сакса и његове шок-терапије. Када је већ покренута тема смањења текућих издатака, оно што јесте неопходно, када је у питању буџетска потрошња власти у Босни и Херцеговини јесте преусмјеравање потрошње на подршку стварању нове друштвене вриједности, односно инвестирањем у привреду и освјежавање индустрије са фокусом на „зелене технологије“, а истовремено ограничити или смањити тзв. непродуктивну потрошњу (у смислу финансирања великог броја савјетника, смањење непотребних служби, агенција и комисија које обављају послове за које је свакако предвиђено одређено мјесто у управи, а које троше новац пореских обвезника). Наравно, то не значи да ће се смањити пореско оптерећење на рад.

Пореска оптерећења на рад (III дио)

У Споразуму се као једна од мјера везана за пореска оптерећења на рад наводи проширење пореске базе и замјене дијела финансирања другим изворима прихода (попут пореза на додатну вриједност). Проблем није у самој препорученој мјери већ у томе што је нејасно на који начин и којим порезима се треба додатно проширити пореска база (што ће у сваком случају значити додатни удар на ионако ниске дохотке радника), на који начин се треба замијенити дио финансирања другим изворима прихода (гдје је наведен ПДВ као примјер) иако се већ сада дио средстава везаних за финансирање фондова здравства и пензијско-инвалидских фондова обезбјеђује из других средстава (а не искључиво из средстава прикупљених односним порезима/доприносима). Уколико нпр. се жели замијенити дио финансирања другим изворима прихода попут оних прикупљених кроз ПДВ чија јединствена стопа тренутно износи 17%, то би значило или да се мора „закинути“ неки други дио буџетских расхода који се финансира средствима прикупљеним од ПДВ-а или се мора повећати стопа ПДВ-а.

Замислимо сада ситуацију да се повећа стопа ПДВ-а, а истовремено смањи на примјер стопа пореза на доходак. На ову тему је већ рађено истраживање приликом којег је установљено да „повећање ПДВ стопе за 1 процентни поен омогућује смањење пореског клина за око 1,62 процентна поена у ФБиХ и 1,54 процентна поена у РС. Изражено у смањењу стопе пореза на доходак, то би омогућило његово смањење на 5,3% у ФБиХ и 7,6% у РС. Наравно, повећање стопе ПДВ-а је могуће урадити и за више од једног процентног поена, што би омогућило и сразмјерно веће смањење опорезивања рада.“[3] Међутим, оно што би повећање стопе ПДВ-а значило истовремено јесте удар на потрошаче (који су опет радници и ПДВ плаћају као дио цијене производа које купују у које се убрајају и основне животне намирнице). Дакле оваквим приступом би се наградили послодавци са смањеним издацима за плате раднике, а истовремено додатно оптеретили радници (и друге категорије становништва) са додатним повећањем цијена (дакле повећање трошкова живота). Једна од могућих варијанти приликом одлуке о мијењању стопе ПДВ-а јесте увођење диференциране стопе ПДВ-а или ослобађање одређених категорија становништва (као на примјер, четворочлане породице са само једним чланом запосленим који прима минималну плату, или пензионери чија је пензија у нижем рангу или у нивоу минималне плате) од плаћања пореза, такси и накнада. Само, у том случају, би се буџетски прилив значајно смањио обзиром да је велики број радника који су на минималцу или пензионера који примају ниже пензије ионако недовољне за испуњавање свих животних потреба.

Побољшање ефкасности у здравственим и пензионим системима је свакако неопходно. Међутим, у самом тексту Споразума није наведено на који начин се треба побољшати ефикасност, кроз какве конкретне мјере и у ком правцу. Један од начина јесте побољшање ефикасности наплате средстава (односно припадајућих пореза и доприноса) кроз заједнички рад са надлежним инспекцијама (обзиром да је раније представљено колики је износ дуговања по основу доспјелих, а неплаћених пореза и доприноса). Међутим, то и даље не рјешава ситуацију гдје је однос броја радника за које се уплаћују порези и доприноси и броја пензионера (нпр. у Федерацији БиХ је број пензионера 393.107 док је регистрованих запослених 448.720 што значи да је однос запослених према броју пензионера 1,14; док је у Републици Српској, према подацима за 2013. годину ситуација још критичнија гдје је тај однос 0,84 што значи већи број пензионера него регистрованих запослених).

У анализи мјера из Споразума које се односе на пореска оптерећења на рад представљено је како ће наведене мјере као почетни резултат имати негативан утицај на права радника, а истовремено наградити послодавце. Јасно јесте да су пореска оптерећења на рад висока, међутим упитно је да ли ће понуђене мјере заиста одговорити адекватно на овај проблем уколико истовремено не узму у обзир и потребу за јачом контролом наплате прихода и поштивања законских мјера кроз побољшани рад надлежних инспекција, те узети у обзир да било какво повећање стопе ПДВ-а истовремено значи и додатно осиромашење већ осиромашеног грађанства у Босни и Херцеговини. Један од начина на који се може пореском политиком дјеловати с циљем осигурања прихода, а истовремене заштите радника (нарочито оних чије су плате на минималном нивоу, често недовољном за живот) јесте кроз сет мјера попут:

•          диференциране стопе пореза на доходак - увођење прогресивног опорезивања како би се допринијело праведнијој редистрибуцији средстава, нпр. укидање пореза на доходак за раднике који примају минимално друштвено прихватљив доходак (претходно установити који је износ дохотка минимално друштвено прихватљив), тј. установљавање неопорезивог износа дохотка; постепено повећавање стопе пореза на доходак зависно од платног ранга (за оне са три пута већим дохотком од минимално друштвено прихватљивог увести већу стопу пореза на доходак) и сл.
•          увођење диференциране стопе ПДВ-а којом би се осигурале ниже цијене основних производа неопходних за живот и тиме смањило оптерећење на раднике и пензионере (и њихове породице) чији је ниво прихода на минималном нивоу, а истовремено би се требала повећати стопа ПДВ-а која се односи на луксузна добра (или увести порез на луксуз). Сва средства додатно прикупљена из пореза на луксуз би требала ићи као надокнада дијела средстава у здравствене и пензијске фондове и постепено повећавање пензија и/или смањење пореског оптерећења на рад.
•          Интензивније праћење наплате пореских прихода кроз појачани и квалитетнији рад надлежних инспекција и ефективније извршавање санкција (обзиром да је велики број случајева који се дуго времена „вуку“ по судовима). Тиме би се осигурао већи прилив намјенских средстава у односне фондове.
•          Награђивање оних послодаваца који у потпуности поштују права радника и истовремено редовно уплаћују све обавезе, порезе и доприносе кроз годишње олакшице или смањење/ослобађање од плаћања једног дијела пореза, а кажњавати оне послодавце који не поштују исто и не пријављују раднике (напомена: за овакав систем потребно је развити детаљно критеријуме, начине праћења и сл.). Тиме би се стимулисали и други послодавци да преузму добре праксе и утицало би се на могуће повећање броја пријављених радника, а самим тим и утицало на смањење сиве економије.

[1] На примјер, у случају Грчке: http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2013/cr13156.pdf,  http://www.spiegel.de/international/europe/the-imf-admits-serious-mistakes-on-greek-bailout-a-904093.html, http://www.theguardian.com/commentisfree/2013/jun/09/imf-greece-institutional-monstrous-failure  (приступљено 19.02.2015. године)

[2]  Ђукић, О. и Томић, М. (2013). Како до нижег опорезивања рада без штете за јавне фондове? Бања Лука: ГЕА – Центар за истраживања и студије

[3]  Ђукић, О. и Томић, М. (2013). Како до нижег опорезивања рада без штете за јавне фондове? Бања Лука: ГЕА – Центар за истраживања и студије, стр. 26

Ауторка је магистар менаџмента и пројект менаџер на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука у Бањалуци

Први део текста можете прочитати овде