Блог

„Ми“ и „они“ – бољи од, умјесто бољи према

Анђела Пепић, Бања Лука

Прије неколико дана је на бањалучком Факултету политичких наука гостовао Антоније Пушић, познатији као Рамбо Амадеус, и говорио о дјеловању за добро других и сопствену корист, о филозофији живљења и многим другим занимљивим стварима. Једно од питања које му је упућено из публике, иако фокус његовог излагања није био искључиво на причи о музици, било је „а шта ћемо с рокенролом данас?“, на шта је Антоније одговорио (парафразирам) да у сваком кукољу има жита, па тако и у рокенролу има добрих пјесама и извођача (али и лоших), у народној музици има добрих пјесама и извођача (али и лоших) итд. Ово питање из публике и његов одговор ме асоцирало на једну појаву која је често изражена у нашем друштву (али није искључиво само код нас заступљена него и у другим друштвима како на просторима бивше Југославије тако и шире). У питању је подјела на кланове, на торове.

Константно је присутна та подјела на „ми“ и „они“ гдје смо „ми“ увијек бољи, паметнији, способнији и све у суперлативу од „њих“. Нећу сада да се осврћем на стандардне подјеле на овим просторима (и шире) на народе, племена, племенске савезе како год се звали гдје редовно величамо своју памет, бусамо се успјесима и подвизима (што историјским, што спортским и другим) над „другим“, а ћутимо кад губимо. Говорим сада о овим другим подјелама на рокере, народњаке, металце, репере, рејвере и слично, о подјелама на „лешинаре“, „звјездаше“, „гробаре“, „питаре“, „хорде зла“ итд.

Зашто нам је толико битно то разликовање од „других“? Зашто имамо потребу да наглашавамо како смо због тога што, ето, слушамо одређену врсту музике (нпр. рокенрол) „ми“ бољи, паметнији од „њих“ који слушају другу врсту музике (нпр. народну)? Разумљиво је да су укуси различити и да се не може свима једнако свиђати иста врста музике. Живот и дружење би били изузетно досадни када бисмо сви слушали исто, облачили се исто, размишљали исто. Живот би био механички, роботски.

Оно што мене фасцинира јесте та константна потреба да „ми“ ниподаштавамо „друге“ само зато што слушају музику коју можда „ми“ не слушамо, зато што се облаче како се „ми“ никада не бисмо облачили, зато што нису „као ми“ (ма какви то ми заиста и били). Без икаквог реалног основа. Зашто би то што ја слушам нпр. Азру, Пинк Флојд мене карактерисало као супериорну у односу на некога ко слуша нпр. Ријану или Жељка Јоксимовића? Превише дозвољавамо себи да карактеришемо друге као „глупе“, „незналице“ и раздвајамо „друге“ од „нас“ на основу разлика у укусима.

А да не улазим у друге димензије попут тога да је већина оних који се сврставају у којекакве таборе, кланове, торове лицемјерна (лицемјерје које се одражава на примјеру особа које се у одређеном периоду свог живота сврставају у „искрене металце“ и негативно критикују све друге, нарочито оне који слушају народну музику, да би одједном и они сами почели да слушају ту исту музику). То је већ проблем тога да „ако си искрени (металац, рокер, народњак, овај, онај) не можеш слушати/поштовати ништа друго осим тога“. Мени тај однос личи на шизофренију, подвојеност, покушај да побјегнеш од себе и идентификујеш се искључиво са једном одређеном групом „мрзећи“ при том све оне који нису припадници те групе. И то се одражава у многим другим сферама, не само у музици, већ и у спорту, послу, на факултетима (економисти версус правници, друштвене версус техничке науке, јесмо ли у овој или оној студентској организацији итд.), у односима међу и према другим народима. 

Изградња и надградња наших идентитета је под утицајем друштва, средине у којој се налазимо, околности, избора које сами правимо. Неко у исто вријеме може да има више идентитета. Може бити мајка, феминисткиња, рокерка, металка, активисткиња, либералка и још много тога. Зависи само који од тих идентитета ће сматрати у одређеном моменту примарним. Да ли ће у потпуности се идентификовати и живјети кроз један примарни идентитет или не. Оно што јесте проблем је управо то да, бирањем одређеног идентитета и сврставањем себе као припадника одређене групе, почнемо да негативно гледамо на све оне који нису одабрали тај идентитет и ту групу као примарну или дио свог идентитета уопште. Јер свакако своје различите идентитете кроз живот надограђујемо, под различитим утицајима и сопственим изборима. Да ли је вријеме да почнемо да размишљамо изван оквира групе(а) у којој(им) се налазимо јер су њихове карактеристике само одраз онога што ми сами замишљамо и стварамо?

Ауторка је магистар менаџмента и пројект менаџер на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука у Бањалуци