Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Досије

Лијеви поглед на "Споразум за раст и запошљавање у БиХ" (први дио)

Анђела Пепић, Бањалука

Уводна разматрања

У протеклих пар мјесеци се у медијима у Босни и Херцеговини често говорило о новом приступу и препорукама Европске Уније и појединих земаља чланица (те других „заинтересованих“ страна) према БиХ у контексту европских интеграција. Све је кренуло од тзв. њемачко-британске иницијативе, односно заједничке иницијативе за „нови почетак БиХ“ у процесу европских интеграција коју су представили њемачки и британски министри вањских послова, Франк Валтер Штајнмајер и Филип Хамонд, а коју су усвојили министри спољних послова земаља чланица ЕУ. Оно што се тражи од политичких представника у Босни и Херцеговини јесте „(...) да потпишу изјаву о посвећености за двије ствари: прво, да проведу институционалне реформе на свим нивоима власти, с циљем побољшања функционалности и могућности ефективног рада са ЕУ; и друго, да заједно са ЕУ усагласе мапу пута за ширу реформску агенду којом би се унаприједио напредак земље на путу ка приступању ЕУ.“[1]

Затим је представљен нацрт заједничке Изјаве о принципима приступа Босне и Херцеговине Европској унији коју испред Босне и Херцеговине треба да потпишу чланови Предсједништва БиХ, а уз подршку политичких партија из БиХ. Изјава и њен садржај су изазвали бурне реакције (највише чланова СНСД-ДНС-СП коалиционог блока предвођених Милорадом Додиком, те контра-реакције политичара из СДА и Савеза за промјене), углавном везане за то да ли се у самом тексту изјаве треба посебно наглашавати њена Дејтонска структура, ентитетске ингеренције, поштивање постојећег уставног оквира и сл. Међутим, нити једна реакција на сам текст приједлога изјаве није била реакција на оно што она суштински доноси, а то је обвезивање свих партија у БиХ, политичких представника на конкретне реформе и које реформе. И на крају је, након вишемјесечне медијске помпе и политичких препуцавања, прихваћен од стране свих политичких партија.

Текст приједлога Изјаве[2] (који је разматрала и Народна скупштина Републике Српске, а на захтјев Предсједника РС, Милорада Додика) садржи сљедеће изјаве:

„Ми, доље потписани, изјављујемо да смо сагласни и неопозиво се обавезујемо:

1. Институције власти у Босни и Херцеговини провешће све реформе неопходне да би се успоставила институционална функционалност и ефикасност на свим нивоима власти и омогућило да се Босна и Херцеговина припреми за будуће чланство у Европској унији као суверена држава, која испуњава услове и обавезе за чланство у Европској унији. Институције на свим нивоима власти у Босни и Херцеговини ће, у складу са својим уставним надлежностима, у своје програме рада укључити реформе неопходне за напредак Босне и Херцеговине у процесу придруживања Европској унији и у свом дјеловању давати приоритет благовременом провођењу тих реформи. У што краћем року биће успостављен, ефикасан и ефективан Механизам координације институција свих нивоа власти у Босни и Херцеговини у процесу приступања Европској унији.

2. Институције на свим нивоима власти у Босни и Херцеговини (институције Босне и Херцеговине, ентитета Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, Брчко Дистрикта и десет кантона), у договору са Европском унијом и у складу са Копенхагеншким критеријумима и правном стечевином Европске уније, сачиниће и провести, у складу са својим уставним надлежностима, програм мјерљивих иницијалних реформских мјера, укључујући:

а)  економске и социјалне мјере, у оквиру Споразума за раст и запошљавање у Босни и Херцеговини, које ће имати за циљ да зауставе негативне економске трендове, покрену процес рехабилитације и модернизације економије, подстакну одржив, ефикасан, социјално праведан и равномјеран економски развој, отварање нових радних мјеста, повећају и правилно усмјере социјалну заштиту, те створе повољан и праведан социјални амбијент. Конкретне мјере биће усмјерене на реформу фискалне политике, политике индиректног опорезивања и спољно-трговинске политике, смањење пореских оптерећења на рад, уклањање препрека запошљавању, побољшање пословне климе, бољу заштиту инвеститора, снажније поштовање владавине права, реформу јавне управе, повећање транспарентности прописа и процедура, смањење могућности за корупцију, побољшање процеса усмјеравања социјалне помоћи и успоставу ефективније, ефикасније и правичније политике социјалне заштите. Конкретне мјере ће бити сачињене и проведене у договору и сарадњи са економско-социјалним партнерима, цивилним друштвом, Европском унијом и међународним финансијским институцијама;

б)  мјере за изградњу функционалне тржишне економије; (...)“ (напомена: дијелови подебљани од стране ауторке овог чланка)

Не улазећи у остале тачке за чије провођење се политички представници у БиХ обавезују стављањем свог потписа на ову изјаву, у неколико текстова ћу настојати да представим шта је то конкретно што је спорно у прихватању овакве изјаве и мјерама на чије се испуњавање обавезују, а које су осмишљене кроз Споразум за раст и запошљавање у Босни и Херцеговини. Међутим, како би била јаснија почетна позиција за писање овог текста (и серије текстова који слиједе, а везани су за поједине тачке „Споразума за раст и запошљавање у Босни и Херцеговини“), на кратко ћу се позвати на осврт који је Питер Гоуван дао, а везано за ширење нео-либерализма и његово „наметање“ у бившим комунистичким земљама након 1989. године кроз различите политике стабилизације и придруживања Европској унији (у земљама централне-источне Европе то је највише било изражено кроз тзв. PHARE програм, односно Програм Заједнице за помоћ земљама Централне и Источне Европе)[3].

Са „глобализацијом“, власти чланица Европске уније (Западна Европа) у 80-тим годинама XX вијека су прилагодиле своје макроекономске приоритете са онима у Сједињеним Америчким Државама (што је била основа за успостављање Атланстког нео-либерализма), а које су значиле: приоритет одржавања ниске инфлације, одржавање улоге новца као фиксног вриједносног стандарда у интересу финансијског капитала и подстицај послодавцима да смањују број радника (с фокусом на оне раднике који су најмање продуктивни) и притисак за смањивање трошкова плата (Гоуван, 1999, стр. 45). Након распада „совјетског блока“ и пада комунизма у земљама Централне-Источне и Југоисточне Европе, кроз различите активности тадашње Европске уније настојало се „преобратити“ бивше комунистичке земље да у потпуности пређу на тржишну економију у „западном“ стилу. Тадашња Европска унија, уз подршку Међународног монетарног фонда и међународних финансијских институција, се у свом приступу бившим комунистичким земљама водила препорукама нео-либералног економисте Џефрија Сакса[4] које су значиле провођење сљедећих корака: 1) шок либерализације/стабилизације, 2) међународни шок, 3) приватизација и стране директне инвестиције, 4) раст вођен трговином, и 5) политичка/институционална консолидација и раст (Гоуван, 1999, стр. 196).

Оно што се, захваљујући овим мјерама (а које се пуно не разликују од онога што се данас предлаже за БиХ од стране ЕУ, ММФ, Свјетске банке, Европске банке за обнову и развој, Сједињених Америчких Држава и др. кроз горе поменути Споразум), десило у земљама Централне и Источне Европе (попут тадашње Чехословачке или Пољске) јесте масовно отпуштање радника (често усљед приватизације предузећа), пад нивоа бруто друштвеног производа по глави становника у односу на 1988. годину (а самим тим и пад животног стандарда), фискалну кризу, мали и упитан ниво страних директних улагања итд. (Гоуван, 1999, стр. 236-242) Додатно, оно што се десило током примјене различитих „планова“ (попут Бејкеровог плана[5]) за ове земље, јесте потпуно слабљење до тада напредног индустријског сектора, те концентрација „подизвођачких“ или лохн послова на основу ниских трошкова рада (ниске плате) нпр. у текстилној индустрији или индустрији расклопне опреме (пребацивање одређених послова западних компанија у земље Централне и Источне Европе с циљем смањења трошкова кроз ниже плате које се исплаћују у тим земљама у односу на земље Западне Европе и сл.) (Гоуван, 1999, стр. 310). Звучи познато, зар не?

Е сад долазимо до самог питања примјене и обавезивања политичких представника у Босни и Херцеговини за примјену свих реформи које Европска унија захтијева у процесу европских интеграција. Колико су сами политички представници проучили оно што потписују и на шта се обавезују, односно колико су схватили суштину захтјева (а не искључиво фокусирајући се на причу о дејтонском устроју Босне и Херцеговине и одржавању надлежности ентитета)? Да ли су и у једном моменту анализирали детаље Споразума и мјера које се тамо предлажу, а у контексту шта то значи у самој примјени и шта то значи за, на примјер, једног обичног радника/цу у БиХ? У наредним текстовима анализираћу појединачно предложене мјере које су изложене у тексту Споразума за раст и запошљавање Босне и Херцеговине и даћу аргументе и контра-аргументе везано за (не)прихватање истих како би можда било јасније шта свака од мјера подразумијева и како би се отворила расправа о овим мјерама без да се гледа искључиво из нео-либералне перспективе (или перспективе која се мени чини најчешће примјењиваном у БиХ зване „прихватамо све што нам сервирају из ЕУ/ММФ/Свјетске банке јер ипак они знају најбоље шта је добро за нас“).

 

 

[1] Заједнички чланак њемачког и бтитанског министра спољних послова објављен у њемачком листу “Frankfurter Rundschau” 6.новембра 2014. године (приступљено 16.02.2015., доступно нс: http://www.auswaertiges-amt.de/sid_86790D34E829B20366BEF834A3F0A0C2/EN/Infoservice/Presse/Interview/2014/141106-BM_Hammond_FR.html?nn=471560)

[2] Доступан као дио материјала за 6. посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске одржане 11.02.2015. na: http://www.narodnaskupstinars.net/upload/documents/cirilica/materijali/Materijal_za_6_posebnu_sjednicu_NSRS.zip (приступљено 16.02.2015.)

[3] Ширење нео-либерализма у свијету кроз финанцијализацију, са додатним освртом на бивше комунистичке земље, представљено је у књизи “The Global Gamble: Washington’s Faustian Bid for World Dominance” аутора Питера Гоувана, објављене 1999. године.

[4] Jeffrey Sachs, амерички економиста, заговорник "шок-терапије"

[5] Мисли се на план  који је развио амерички Секретар Џејмс Бејкер за државе латинске Америке, а који је затим прекопиран и за земље Совјетског блока. 

 

Ауторка је магистар менаџмента и пројект менаџер на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука у Бањалуци

 

Други део текста можете прочитати овде

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari