Блог

Омладински активизам (ни)је "big deal"

Борислав Вукојевић, Бањалука

На разговору за посао, млада особа добија одбијеницу, уз образложење да нема довољно искуства за отворено радно мјесто. Каква је то држава која не да прилику младима, која не дозвољава ... А не, ово није текст који ће понављати хиљаду пута описану ситуацију у којој је омладина у улози жртве. Не кажем да наведена прича није тачна, напротив, али ме сваки дан све више фасцинира друга страна медаље. Онима који се декларишу као „омладински активисти“ препоручујем да не читају текст, јер постоји шанса да ће искусити велику дозу фрустрације.

Прије неколико година сам писао о теми формалног и неформалног образовања, гдје сам описивао предности и мане ових начина учења и/или стицања искуства. Међутим, желим истаћи једну појаву која неријетко пуни инфо одјељке на профилима друштвених мрежа. Колико пута сте видјели титуле или радна мјеста са чудним енглеским изразима, попут Community leadership coordinator, Youth local team leader, Vice president of local team building activities, Senior local coordinator for youth leaders in progress? Лично, немам ништа против тога, али је невјероватно колико такве ствари креирају лажну слику о активизму младих људи. Част изузецима, познајем их неколико, али желим поставити питање већини: Да ли стварно сматрате да је качење стикера на таблу о томе како је важно пратити своје снове и бити свјестан тимског рада – битно искуство које вам може/треба обезбиједити посао?

Први проблем је што наведене особе дају превише значаја описаним „звањима“. Стицање искуства у „mainstream“ омладинском активизму препоручујем, али не препоручујем подизање самопоуздања на основу нечега што није „big deal“. Млади људи треба да се баве активностима које могу на неки начин поправити стање у друштву, али свакодневно кукање о томе како „нису довољно препознати“ је у најмању руку претјеривање. Поставићу ствари овако: ако ћу се бавити активизмом само да бих имао нешто написати на друштвеној мрежи или да бих стално причао о томе – нећу се ни бавити тиме. Уосталом, постоји безброј младих људи који свакодневно чине добро за своју заједницу, а нису чланови никаквих организација са „фенси“ именима. Познајем младу особу која свакодневно скупља одјећу и носи у ромска насеља, а да при томе никада није споменуо да жели публицитет или да жели имати неко звање због тог искуства. Налог на друштвеним мрежама посједује, али у одјељку „занимање“ стоји „незапослен“.

Други проблем „mainstream“ омладинског активизма су претјерани формализам и редукционизам. Колико пута сам само видио „стручне публикације“ и „препоруке“ разних пројеката које се баве темом младих, штампаних у колору и са тврдим повезом. Када отворим већину тих публикација, видим клишеизиране цитате изван контекста, излизане мотивишуће поруке и неријетко нестручне препоруке и савјете. Овдје није питање тога да ли некоме може помоћи да се мотивише, већ је упитно „знање“ које се у њима налази. Кроз редукционизам се често замаскира плиткост, па тако група омладине од седамдесет година (толико заједно има њих четворо или петоро) објављује приручнике за „како бити млади новинар“ или „како пронаћи праву каријеру“. Вјеровали или не, за одабир праве каријере или озбиљним бављењем новинарством је потребно више од савјета „буди поштен“ и „ради оно што волиш“.

Дакле, као што сам рекао, немам проблем са омладинским активизмом, већ квази активизмом. Убирање „титула“, играње политике, организовање тренинга и радионица може бити корисно, али није замјена за права радна искуства. Знам, многи ће рећи да је данас тешко доћи до посла и да је волонтирање једина опција. Понекад јесте, али зашто је онда битно да омладински семинари, догађаји и организације имају толику важност? Само да би одређени појединци имали „лажне“ титуле и лажно самопоуздање? Искуство је индивидуална ствар, не може се очекивати од послодавца да безусловно прихвата „референце“ омладинског активизма, поготово ако су у питању збуњујуће титуле које говоре истовремено и све и ништа. Шта значи бити „локални лидер младих“? Зар то заслужује референцу?

Ако заслужује, то је еквивалентно са мојим активностима сазивања другара на партију фудбала иза зграде: потребно је одвојити вријеме, ажурирати бројеве телефона и адресе, водити бригу о термину који ће свима одговорати, скупљати новац за куповину опреме, побринути се да друг са лоптом сигурно дође, спремити флаше воде и отићи лично по некога ко нема телефон. По данашњој причи активизма, слободно могу у CV навести Local community leader and small group motivator. Квази омладински активисти, како то мислите „није то исто“? Размислите још једном.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке.