Блог

Дан крње независности

Војислав Савић, Бања Лука

Да празници нису важни, нико их не би ни славио. Погледајмо најмоћније империје свијета како се односе према националним празницима и важним датумима, и све ће нам бити јасно. Празници и свечаности које организује друштво показују које су то вриједности на којима оно почива и из тога можемо ишчитати и неке основне идентитарне карактеристике. Празници су, дакле, важни. Како другима, који посматрају, тако и самом друштву.
На јучерашњи дан, прије тачно 23 године, одржан је референдум на којем се статистичка већина становника Босне и Херцеговине изјаснила за излазак из, тада већ окрњене, Југославије. Већина Бошњака га слави као Дан независности, државни празник од највишег значаја, док већина Срба нема никакав сензибилитет за 1. март, а ако га и има, углавном га узимају као званичан датум почетка рата. Хрвати промјенљиво облачно. Да су гласали за излазак, гласали су, да су добили нешто од тога - и нису. Заправо, од независности нико није добио ништа, ако се економски параметри узму у обзир. Па и у неекономском погледу, институција високог представника негира постојање суверенитета БиХ у оном најпростијем, класичном смислу. Каква је то независност, ако увијек постоји могућност да екстерни фактор дискреционим одлучивањем поништи било коју одлуку органа државе?

Крњи излазак из крње Југославије коштао је Босну и Херцеговину скоро 100 000 људских жртава, милиони су расељени и прогнани, економија и индустрија уназађена деценијама (затим докрајчена сумњивим приватизацијама), ко зна колико школованих и квалитетних људи се трајно одселило одавде, и ко зна колико ће нам требати да се опоравимо од рата. А шта је, осим климаве независности, добијено заузврат, шта је толика борба и смрт донијела борцима за независност? И како онда да се човјек не запита, шта се ту уопште има славити и празновати? Је ли ово БиХ за коју су се они борили? Какву су то државу уопште и замишљали да ће добити када су кретали у независност без договора сва три народа? Мада, какву год да су је замишали, након овог рата више ниједна није могућа.

Међутим, постоји једна занимљива ствар код празника у БиХ. Идеолози овакве државности Босне и Херцеговине подржавају празновање 25. новембра као Дана државности БиХ, те 1. март као Дан независности исте те БиХ. Намеће се једноставно питање: Како је то могуће празновати независност на дан када је прегажена основна идеја дана државности? Ако је заоставштина ЗАВНОБиХ-а да је БиХ “и српска, и хрватска, и муслиманска”, како је то могуће да се без иједног од три основна конституента државности, у овом специфичном случају оног “и српска” фактора, доносе најважније државне одлуке? Како спојити та два датума? Никако. Јер, по тој логици, и 9. јануар би се могао сасвим природно узети као празник за читаву државу - једностраним чином је проглашен, и нису консултована друга два народа. Само, највећа српска грешка је у томе што су Српску Републику БиХ прогласили скоро два мјесеца прије референдума, јер, по мом мишљењу, тек након прегласавања постигнута је основа за самостално дјеловање. Међутим и овако, Република Српска обиљежава 9. јануар као свој празник, упркос томе што друга два народа не би сложила са тим, као што се ни Срби не слажу са прославом 1. марта. Дакле, нико никога не пита и нико никога не слуша, и то је реалност ове државе. У судару са реалношћу, распршују се све бајковите и ушминкане визије.

Празнична шизофренија у Босни и Херцеговини наступа свако мало, јер кад се слави у Републици Српској, у ФБиХ је најнормалнији дан, и обратно. Кад Предсједништво БиХ организује пријеме, обично је или двочлано или једночлано. Сва тројица се скупе само кад долазе странци. Комедија иде до те мјере да је 2010. Златко Лагумџија, као новоизабрани министар спољних послова, своју прву посјету направио у Бањој Луци. Код Додика.
Прошлост помножена са три, будућност са три пута три - то је Босна и Херцеговина. Таква држава не може изградити скоро никакав заједнички идентитет, а поготово не идентитет који би преузео примат националном. А држава без идентитета је држава која одумире, коју још само апарати одржавају у животу. Волио бих да ме неко разувјери, али мислим да су моје песимистичне визије оправдане. Најмањи заједнички садржилац за све људе у БиХ постоји, али не постоји воља да се он пронађе.

*Аутор је оперативни уредник Новог Полиса