Досије

Хронике љета господњег, MMXV

Војислав Савић, Бања Лука

Након двије-три метереолошки бурне године, коначно живимо једно право љето, онакво како га дефинишу неписани уџбеници општег, народног, трудбеничког поимања љета - спарно и лијено, топло да ће се и сатови истопити, као на оним Далијевим сликама, али опет некако релаксирајуће, и никоме се, бар наизглед, никуда не жури. Они који могу, иду или ће тек ићи на море, а остали ће задовољство пронаћи на локалним ријекама и купалиштима, базенима и сличним занимацијама. Они, опет, који знају уживати, мераклије, задовољиће се и у једном и у другом случају, док је овим другим, вјечитим песимистима и мрачњацима, непоправљивим трагачима за длаком у јајету, ионако све то узалуд - њима је сам живот велика патња сам по себи.

Међутим, иако је љето анестезиолошки дјеловало и успавало читаво друштво, па и наше темпераментно, увијек до покипјелости узаврело, јавно мнијење, ђаво не даде мира па се све поклопи са тешким и болним, а опет еуфоричним и френетичним годишњицама и обљетницама разних калибара. Успаване авети заједничке прошлости поново су на моменте загосподариле нашим трговима и чаршијама, увукле се у куће и станове, вриште из телевизора и радија, клибере се са билборда и не дају мира поштену човјеку. Мучно и тешко, чак и за гледати. А проживјети морамо.

Прво је дошао јули, и Сребреница, и бескрајне расправе о карактеру злочина, међусобне оптужбе и тешке квалификације, обећавају се репризе и реванши - јер овдје је заиста мало потребно да све плане и у пламену сагори. А ваља напоменути и да је све то праћено великом хистеријом око британске резолуције у СБ УН, која на крају ипак није наишла на разумијевање српских савезника, што је било и очекивано. Међутим, да зло буде веће, укоп људи у Поточарима претворио се у један велики вашар, са транспарентима и галамом, повицима и нападом на првог човјека Србије, који је прво добио сребренички цвијет на ревер, а потом и камен у главу. Ваљда због равнотеже у универзуму, шта ли. Срамотан однос организатора, да ли због немара или намјере, није ни битно, али морали су знати да ће до оваквих ствари доћи и онаква срамота је морала бити спријечена. Или га нису требали ни звати. Сам Вучић је, разумије се, као прави мајстор политичког маркетинга вјешто одиграо улогу страдалника, па онда седам дана послије покупио још један поен угостивши Изетбеговића, Иванића и Човића у Београду, са до перфекционизма доведеним дневним редом који треба да пошаље поруку галантности, гостопримства и да покаже “ко је газда у региону”.

Како год, за многе је ова шарада на двадесетој годишњици од масакра друга смрт за жртве, а нови ексер у ковчег државе БиХ, која ионако само постоји на папиру, у реалности је негирају сви, и Бошњаци, и Срби, и Хрвати, на различите начине и из различитих побуда.

Таман што су се страсти некако смириле, нечујно се примаче и август - поново обљетница, поново расправе, само овај пут на другом фронту, оном старом спрскохрватском. За Хрвате “Олуја” значи и значиће ослобађање њихове државе и успостављање суверенитета на читавом територију, док за Србе она представља егзодус епских размјера и губитак историјски важне територије. Иако се многи моји сународници неће сложити са мном, ја ипак морам рећи да Хрвати имају пуно право да славе “Олују” - колико год да је она нама грозна и неправедна. Српска политика у то вријеме била је амбивалентна, и на неки начин сами смо кривци зашто нам се све то догодило. Егзодус 250 хиљада Срба из Хрватске, и око 150 хиљада Срба из Сарајева не може бити случајан. То је скоро пола милиона људи, ако рачунамо и Косово и више, и морали смо бити паметнији и рационализовати апетите и донијети политички мудре и прагматске одлуке. Србија је током читавог рата оклијевала и није жељела ући у директан сукоб како би остала “чистих руку”, а истовремено Милошевић и руководство тражили су од српских лидера из РС и РСК слијепу послушност и подређивање својих циљева њиховим. Лидери из Републике Српске на вријеме су схватили о чему се ради и почели водити самосталну и државотворну политику, првенствено захваљујући људима попут покојног професора Николе Кољевића и Алексе Бухе, али и другим бистрим умовима из врха РС тог доба. Руководиоци из РСК нису били толико бистри, па су (вјероватно) под утицајем Милошевића одбили су план “З-4” који им је гарантовао снажну аутономију и тако су потписали сопствену смртну пресуду. Морали су знати да Југославија неће реаговати, да Милошевић због њих неће “упрљати” руке. Најзад, Милошевић је можда и жртвовао РСК да би сачувао Косово, међутим, данас, када ни једно ни друго није под српском капом, види се колико је та политика била погрешна и кратковида.

У “Олуји” Срби су прво војнички поражени, а потом су и етнички уклоњени са хрватске територије, и постоје двије стране медаље. Једна је да се Срби нису могли одбранити сами од Хрватске војске, и да им нико није ни помогао, РС јер није могла, а Југославија јер није хтјела или није смјела. Дакле, војнички гледано, Хрвати су однијели побједу. Са друге стране, страшни злочини, паљевине, пљачка и општи погром Срба током и након “Олује” су такође чињеница коју је немогуће пренебјегнути. Слике сеобе Срба из Крајине представљају неке од најстрашнијих слика из претходног рата. Прогон Срба многи десничари у Хрватској посматрају и славе као некакву националну дератизацију, што је разимшљање на нивоу оне нацистичке пропаганде о Јеврејима као прљавим штакорима, дакле, апсолутно регресивно понашање и повратак у пећину. И да, откуд да и пред камерама, без имало стида, чак и дјеца узвикују наци-усташки поздрав “За дом спремни”? Неко их је томе морао научити. Мислим да Хрватска има довољно таквих проблема, и ако су паметни, ријешиће то сами са собом. Дакле, Хрватска, рационално гледано, има право да слави “Олују”, али ипак, мало више достојанства и пијетета према Србима приликом таквих догађаја не би шкодило њиховом државном и војном врху, али ни националном бићу и култури.

У међувремену, на дневни ред, између Сребренице и “Олује”, увукло се и питање референдума у РС о раду Суда и Тужилаштва БиХ. Још један пламен овог ионако топлог политичког љета. За Србе, референдум је крајње очајнички потез да се заустави тиранија ове правосудне институције која селективну правду дијели под диригентском палицом СДА и Бакира Изетбеговића, што је толико очигледно да је чак и Амбасада САД признала “да постоји одређени утицај СДА на правосуђе БиХ” - паметноме доста. Са друге стране, бошњачки политички лидери у тој страшној ријечи “референдум” виде клицу будућег осамостаљења РС и изласка из БиХ, али и одвајање тамошњих Бошњака од њихове матице у Сарајеву. Интересантна је аргументација коју је једном приликом рабио Изетбеговић млађи, а гласи “ако неко мисли да може једностраним референдумом одлучити нешто без да се питају остали неће се добро провести.” Како би онда млађи Изетбеговић објаснио понашање свога оца и тадашњих лидера који су истим таквим једностраним референдумом, противно равноправно снажној вољи конститутивног српског народа, одвели БиХ у самосталност, а потом и у рат? Парадокс par exellance - очигледно да је у овом случају Бакиру Изебеговићу већи узор Радован Караџић него сопствени отац.

Како год, за Србе оваква пракса БиХ правосуђа је недопустива, тако да постоји општи consensus gentia да се ту нешто мора мијењати. Референдум, иако легалан и оправдан, сам по себи и нема нарочиту правну снагу, међутим, као оружје у преговорима и основ за политичке акције и захтјеве може бити од користи. Можда ће СДА, како би предуприједила одржавање референдума, ипак склонити свој бич иза леђа и пустити Тужилаштво и Суд БиХ да раде свој посао на миру, и то би можда било и најбоље рјешење. У супротном референдум ће се одржати па ће морати попустити да политичка криза не би даље ескалирала - а Изетбеговић је, поред Комшића, већ дугогодишњи генератор кризе у БиХ, у то сам увјерен, али то је тема за други текст, као и расправа о томе како је СДА пропустила шансу да буде најјача и најмодернија муслиманска странка у Европи. Са друге стране, Срби морају увјерити и Сарајево и међународне факторе да овај референдум није никакав “увод у самосталност” и да је очување Устава БиХ и дејтонског поретка темељна одредница даље политике Републике Српске, у супротном, изгубиће кредибилитет и завршиће као РСК 1995.

Последња ствар која се, некако стидљиво, провлачи кроз медије јесте Вучићева аденауеровска иницијатива о заједничком обиљежавању датума који би представљао помен свим жртвама у претходном рату. Наравно, таква иницијатива наишла је на опште неодобравање како у одређеним круговима у Србији, тако и у цијелој регији. Први и главни приговор је што она долази од бившег радикала и конвертита, за којег цијене да није позван да о томе говори. Међутим, ја сматрам супротно, зар није разумљиво да он и има највише разлога да такво нешто покрене - јер управо он мора проћи кроз ту катарзу и покајање за политичке непромишљености, а не они који ионако нису били за рат и за разарање. Можда је овај Вучићев потез још један добар маркетиншки трик, као што се сумња, међутим, глаткоћа са којом је одбијена оваква идеја је застрашујућа. Можда српске жртве нису довољно достојне да им се даје помен заједно са осталима, шта ли?! Заиста разочаравајуће.

Љето се, међутим, полако приближава крају и ускоро ће се све поново вратити у редовне токове. Људи ће доћи са годишњих одмора пуни енергије и раздрагани, а дочекаће их врела политичка јесен, можда и врелија него што је била овог спорог љета, петнаестог у трећем миленијуму послије Христа. Ко зна, можда ће михољско љето бити само - затишје пред буру. Треба дићи једра, приближити се обали.

До следећег чувења.

*Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бања Луке