Блог

Докторов посљедњи отпор лудилу

Војислав Савић, Бања Лука

Сарајево је данас окупиран град. Окупиран је аутовиктимизацијом, философијом жртве, претјераним самосажаљењем, агресијом према свему другачијем, етнички очишћен и насилно оријентализован, провинцијализован и уназађен ретроградним културним обрасцима. И није да нема баш никаквих разлога за то, значајан дио тих аргумената потпомогле су српске гранате с Требевића, и четворогодишњи страх од затвореног простора. Међутим, то не може бити изговор за овакво понашање, у којем видим тихи позив за освету. Из тог града многи су протјерани, на различите начине - физички или простом екскомуникацијом, а један од тих прогнаника, који је тај град стварао и дао му ‚‚шмек”, јесте и доктор Неле Карајлић. А град чине људи, не грађевине. Када оду људи, онда се мијења и сам град.
У последњих неколико седмица сам се, стицајем околности, више пута сусрео са њим, и покушао сам из тих разговора да извучем што више, да сазнам из прве руке које су то муке које га гоне да ради све то што ради, и да чујем живо свједочење о свему оном што ме занимало.
Неле је, како је и сам прије пар дана објаснио студентима на трибини у Бањој Луци, три пута до сад ‚‚просипао млијеко”, које је годинама прије тога музао и скупљао, некад својом кривицом, а некад сплетом несретних околности. Међутим, сваки пут је кретао изнова, од нуле, и поново све градио, скупљао, крпио и враћао се. Пренијећу вам, укратко, како је он то објаснио.

Први пут је, вели, све кренуло када је група клинаца са сарајевских улица, тачније из улице Фуада Миџића, добила на кориштење гаражу у згради у којој су становали Неле и Сејо, и ту се родило Забрањено пушење. За шест мјесеци су из потпуне анонимности постали југословенска панк-рок атракција, са текстовима који нису били нимало наивни. Пјесме о Сарајеву и Олимпијади (Абид), о проблемима на Косову (Чејени одлазе), о изневјереним радницима (Пут у средиште рудника Крека Бановићи), и остале ствари са албума “Das ist Walter” су права мала ремек-дјела и вијерне слике Сарајева из седамдесетих и осамдесетих година. Поред тога, у оквиру емисије Примус на Радио Сарајеву имали су и свој простор гдје су водили Топ листу надреалиста, која је 1984. године прерасла и у телевизијску емисију. Радили су тако и стварали, одједном запљуснути неочекиваном славом и пажњом, све док се Неле није ‚‚ритнуо” једне ријечке вечери 1984. године и једном реченицом све то срушио као кулу од карата. Наравно, претпостављате да је ријеч о афери ‚‚Црк’о маршал”. Након тога, обруч око њих се полако стегао, зауставља се вртоглави успон веселих момака из Фуада Миџића и слиједе привођења, отказивања концерата, наступа, и наравно, дошло је до прекида рада и распада групе, а 1985. укинута је и Топ листа надреалиста. То је прво “млијеко” које му се просуло.

Након тога, прошло је неколико година, а Неле је успио да се консолидује, поново је почео да ради, да скупља људе, да снима Надреалисте, а 1987. изашао је и генијални “Поздрав из земље Сафари”. Међутим, већ 1989. на албуму “Мале приче о великој љубави” може се осјетити извјесна доза језивог предосјећања за све оно што ће доћи - при томе мислим највише на пјесме “Звијезда над Балканом” и “Кањон Дрине”. Двије године након тога, њихове стријепње постаће реалност, њихови скечеви ће постати стварност, и “млијеко” ће се просути по други пут, овај пут независно од Нелетове воље, јер рат никада није индивидуални чин, нити индивидуална одлука. Ваљало је све поново.
Штулић је рекао ‚‚мој се напор разбија од стијене”, а исто се може рећи и за Нелета, два пута су му се сви његови напори да нешто створи и направи распршили од камене хриди. И трећи пут је кренуо из почетка, али овај пут у другоме граду, у Београду. И мало по мало, радио је и стварао, борио се и отимао, и направио велике ствари, у некима чак и превазишао оно што је радио у Сарајеву.
Са Кустурицом и ‚‚Но смокинг оркестром” је направио свјетску атракцију, имали су толико наступа да нису знали више ни гдје лете, ни одакле више полазе. Ако им путовање није подразумијевало промјену временске зоне, сматрали су то лаганим излетом. Међутим, судбина је и трећи пут одлучила да се нашали са нашим доктором, који је изгледа заборавио да нема више 20 година, и да би требао успорити темпо. И тако би 2011. година, и инфаркт, и “млијеко” се просуло по трећи пут.

Доктор Карајлић је данас жив и здрав, и спреман је за четврти почетак. Написао је књигу, својеврсно свједочанство о граду Сарајеву и осамдесетим годинама, али и свједочанство о судбини сарајевских Срба, који изгледа ни сами више не желе да се присјећају града у којем су живјели и радили, и који су и сами стварали, а камоли да их се други сјећају. Неле је, на неки начин, живи симбол за судбине ових људи. Шта је овај пут наумио, и како ће изгледати његов повратак, још увијек не знамо. Али знамо само једно – овај човјек не одустаје од својих идеја, и дубоко вјерује у оно што ради, а то је најсигурнији пут ка успјеху.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бања Луке