Блог

Сарајево- кристална сјећања

Војислав Савић, Бања Лука

Рат се у Босни и Херцеговини завршио 1995. године, за све, осим за сарајевске Србе. Њихов мир чекао их је изван територија њиховог града, за неке у бијелом свијету међу страним људима и народима, за неке у сусједној и братској Србији, а за највећи дио њих, мир је лежао у њиховом једином склоништу, које је још 1992. године крштено као Република Српска, саставном дијелу нове Босне и Херцеговине, договорене након четири године прољевања крви и ерупције ратног бесмисла.

Није лако напустити град попут Сарајева, није лако из више разлога. Прва група разлога је објективне природе, и тиче се самог града, његовог богатства и величине, његове дуге историје и историје самог српског народа као његовог, до тада, интегралног дијела, народа који је у њега улагао своје ресурсе и развијао интелектуалне капацитете и културни живот. Са друге стране, опет, леже разлози искључиво субјективне природе, на нивоу појединца – тешко је напустити град у којем си одрастао, у којем си направио скоро све „прво у животу“, и град који те је у највећој мјери обликовао као човјека и као појединца.

Међутим, напуштајући Сарајево припадници српског народа знали су добро коме, зашто и чему подносе толику жртву, жртву које многи њихови сународници ни дан данас нису свјесни, нити је признају као такву. Циљ је био, свакако одржив мир и опстанак у својој држави, међу својим народом, а то је у новим односима снага након Дејтона било немогуће извести у таквом Сарајеву. Данас се потурају разне приче како су „Срби Србе истјерали из Сарајева“, али о таквој плиткости је безумно расправљати, јер 120 000 људи који су за два мјесеца напустили град, носећи са собом чак и гробове своје погинуле дјеце, сигурно нису били људи који нису знали шта раде, и сигурно нису били људи који су се у тај град канили икада враћати. Искуство из последња два свјетска рата, те дуге године турске и аустроугарске окупације научили су Србе са западне стране Дрине да у таквим околностима правда никада није постојала, да никада није било ни мира ни суживота, него само страдање и живот грађана друге врсте. Погледајте, уосталом, Србе у Сарајеву данас. Довољно је видјети како функционишу Суд и Тужилаштво БиХ, како се одлучује у Уставном суду БиХ, и јасно је сасвим како би све то изгледало.

Уз ову непристојну тезу да су „Срби Србе истјерали из Сарајева“, везује се једна још непристојнија теза да су Срби тобоже агресори. Друга теза, срећом, оборива је сама по себи, јер је contradicio in adjecto, јер како би ја могао да извршим агресију сам на себе, и на своју кућу, свој праг и домовину гдје су ми и преци живјели. Како каже Неле Карајлић у „Фајронту“, ја сам све људе у Југославији сматрао браћом, међутим, ја сам њима био брат на одређено вријеме. Кад је истекао рок, престао сам бити брат и постао агресор. Медијска машинерија, потковани и подмазани „мислиоци“ и ето ти нових истина.

Бескрајна колона камиона и трактора, људи исцрпљени од рата, страдања, губитака најмилијих и опште неизвјесности, напуштајући Сарајево подјсећали су на оне сеобе епских размјера из XVII и XVIII вијека, само умјесто Паје Јовановића, визуелно овјековјечене ријетким снимцима фото-апарата и камера. Међутим, прође од тад двадесет година, и данас се о тој трагедији и о судбини сарајевских Срба ријетко говори. Значај овог народа за саму Републику Српску је немјерљив, јер ко зна колики број интелектуалаца, високообразованих људи различитих профила, људи који су руководили значајним организацијама и предузећима је своје каријере и животе наставио у Српској. Тај људски ресурс се не може платити новцем. Широм источне Босне, у Бањој Луци, Требињу, Источном Сарајеву и, поготово, Бијељини, и дан данас се налазе људи који су се школовали и радили у Сарајеву, које је тај град изродио.

Ове године се први пут егзодус сарајевских Срба обиљежава на достојан начин, и мада је то требало учинити много раније, ни данас није касно да се у историју овог народа, у наше дуго кретање између клања и орања, како каже Андрић, да се упише и ова епизода како би лакше и паметније отворили нову. А у новој епизоди наше историје мора се играти паметније, без сукоба и подјела, а са много више рада, учења и његовања свог културног и духовног бића. Јер, у смутним временима глобализованог свијета, то је једини рецепт за опстанак и учешће у њему.