Блог

Курс акције и курс реакције

Војислав Савић, Бања Лука

Ко је читао Владушићеве текстове о нужности реполитизације, и ко их је разумио на прави начин, зна колико је важно учествовати у политичком животу и бити његов саставни дио, као креатор, а не само као пуки реципијент политичких садржаја. Ко није, можда не треба ни читати овај текст, јер без претходног схватања о самом значају бављења политиком и без претходне свијести о опасностима и посљедицама које небављење њоме носе, вјероватно нећете ни овај текст наћи за некакво дјелотворно или смислено штиво.

Наиме, како већ Владушић објашњава посљедице идиоитизације друштва кроз одвраћање од политике секундарним и терцијарним садржајима који стварају привид слободе, а заправо су само бијег и отклон од исте, исто тако и бављење политиком може бити само привид, опсјена, али не и права активност и политичко дјелање. У друштвеним питањима и на политичком плану постоје курс акције и курс реакције, при чему овај први држимо за реалну политичку активност, тј. за нешто чиме креирате дневни ред и намећете своје идеје и своје интересе и интересе своје групе. Курс акције јесте конкретан план, конкретна идеја коју сматрате корисном и за вас и за друштво, и коју настојите операционализовати кроз реалне инструменте моћи, тј. кроз државни апарат и институције друштва које нормирају такве ствари. Такав вид политичког дјеловања је једини опипљив кроз резултате његове примјене, и ако ћемо право, једини којег се треба држати.

Међутим, како то обично бива у дијелектици друштвених ствари, постоји и курс реакције, који представља онај привид бављења политиком са почетка текста. Када неко постави дневни ред, било да је он производ политичког спина или курса акције из претходног пасуса, он самим тим иде неколико корака испред оних који се налазе на курсу реакције. Дакле, да се закључити, да је курс реакције кафанска, твитерашка обмана бављења политиком, која кроз пуко реаговање на нешто што се већ десило, на нешто што је неко други већ урадио и што се налази у прошлости настоји одвући нашу пажњу од реалних и стратешких ствари које би нас по природи требале занимати. Наше мисли и пажња заокупљени су коментарисањем и анализом дневног реда који нам се кроз медије сервира, док је онај који га је осмислио већ спремио нове посластице за разне моралистичке судије, самозване аналитичаре, искомплексиране анонимусе, коментаторе свега и свачега и познаваоце површине опште праксе.

Далеко од тога да се сви морају бавити политиком и занимати за опште друштвене ствари, наравно, али они који то раде требали би знати границу између реалности и опсјене, требали би знати гдје престаје фикција, а гдје почиње реална политика. А реална политика једино живи и даје плода у конкретним активностима. Кад окупиш 5 људи зарад нечега то је већ реална политика, па макар се радило и о заједници етажних власника. Десет упорних људи који траже игралиште за дјецу испред своје зграде се већ баве политиком, већ су активни. Међутим, десет коментатора на друштвеним мрежама нису, они реагују на оно што им се сервирало, и само дају повратну информацију креаторима и чине им услугу како би им следећи пут још боље зготовили њихову дневну дозу бесмислених садржаја, и нахранили њихов его, увијек гладан да оптужује, суди, пресуђује и коментарише. Борислав Вукојевић је, такође на Новом Полису, писао о клик активизму и лажном алтруизму, који је на истом фону као и овај текст.

Поука свега овога није никакво откровење које већ није негдје речено, или схваћено, него просто подсјетник да свако мора да се бори за своје парче неба и да одозго ништа само од себе неће пасти. Савремена држава је механизам који свакоме омогућује да буде учесник, међутим, савремени медији и друштвене мреже свакоме омогућују да буде само прималац садржаја, и да се задовољи својим коментаром који ионако никога нарочито не интересује. Дакле, сами бирате курс којим ћете пловити, потрудите се да сутра не зажалите због свог избора.