Блог
Лажни алтруизми и квази кликтивизми
Борислав Вукојевић, Бања Лука
Сједим за рачунаром, некако по навици прегледам објаве на друштвеним мрежама. Некако као по правилу, на фејсбуку сам затрпан позивима на којекакве догађаје, док на твитеру доминирају објаве које су наводно препуне алтруизма. Инстаграм не заостаје, свакодневно доказује како би прикладан превод на наш језик требао бити „машина за привлачење пажње“ или „нарцисоидна магична кутија“. Међутим, у овом тексту се нећу бавити уопштеним феноменима друштвених мрежа, то захтијева посебну књигу. Овдје ћу представити своја запажања о томе како друштвене мреже подстичу лажни алтруизам и лажни активизам.
Одмах да се оградим, не припадам групи аутора који сматрају да медији неминовно условљавају друштвене промјене, иако је та позиција јако добро аргументована. То је онај Меклуановски свијет који нам говори о томе како нам медији стварају нове потребе и понашања – што је лако доказати на неким примјерима. Међутим, желим показати како нам медији појачавају оно што је већ дио наше људске природе, било да је то наклоњеност самом себи (selfie фотографије), очување добре слике о самом себи (лажни алтруизам) и (не)преузимање одговорности за своје поступке. Дакле, у овом тренутку ћемо заборавити на расправу о томе да ли медији условљавају друштво или обрнуто, јер се често може свести на расправу о томе да ли је старије кокош или јаје. Кроз примјер друштвених мрежа ћемо више заступати позицију која врши симбиозу и циклични процес.
Кренућу са ситуацијом коју сте вјероватно сви искуствено провјерили, уколико користите фејсбук: добијете обавјештење о томе како се организује неки догађај који се тиче и вас, било да је у питању масовни протест или концерт групе коју преферирате. Шта ће се десити? У 99% случајева ћемо кликнути да ћемо присуствовати том догађају, само зато што нам не представља никакав ментални и физички напор да то урадимо. Од нас не захтијева писмени пристанак или одлазак по карте, већ само један клик мишем. Заинтерсован за ове процесе „квази кликтивизма“, прије неколико година сам урадио један мали експеримент. Наиме, у том периоду у Републици Српској је била актуелна криза око програма Еразмус Плус, јер је због несугласица на нивоу БиХ студентска популација могла остати без приступа тим фондовима. На фејсбуку сам добио позив на догађај, у којем је писало да се сутра одржава протестно окупљање у парку Младен Стојановић. Ујутро, прије поласка на тај скуп, погледао сам број људи који су кликнули да сигурно долазе: укупно 188 „кликташа“. Већ претпостављате? На окупљању се појавило свега десетак људи, који нису крили разочарење ... Нажалост, повјеровали су да људи преузимају одговорност за поступке у онлајн сфери – али су заборавили на факторе лажног активизма, кликтања из досаде или прихватање позива само зато што им је послао неко и не могу то одбити.
Не морате бити елитисти, не морате критиковати друге, крените од себе. Колико заиста онлајн сферу узимате за озбиљно? Колико пута сте заправо прихватили неки позив, прекршили свој „клик“ јер се ради о фејсбуку? Сви смо то урадили милион пута, јер се не захтијева никакав напор, никаква акција у том тренутку.
Лажни алтруизам ми је омиљена тема, омиљени феномен који се налази и на друштвеним мрежама, иако није тамо настао. Тачније, првенствено твитер је постао моћно средство скидања одговорности за нечињење. Колико пута сте видјели, када се деси нешто негативно, да се на твитеру појави безброј објава са позивима у помоћ, критикама, захтјевима, закључцима? Одмах да се оградим: не мислим на ситуације у којима стварни алтруисти користе твитер као надоградњу својих акција у реалности. Мислим на оне наше поступке у којима, због задржавања добре слике о себи, своје нечињење правдамо са #pomozimo, #učinitenešto, #uzvaszauvijek и слично.
Неколико деценија раније у психологији је дефинисана теорија о тзв. ефекту посматрача. Ова теорија каже да ће појединац помоћи некоме у невољи најчешће ако нема других људи у близини. Ради се о дифузији одговорности: што је више људи у близини, човјек несвјесно помисли да ће сигурно неко други помоћи. Као примјер за доказивање ове теорије кориштен је случај у којем је човјек убио дјевојку испред зграде, у којој је у том тренутку било барем двадесет људи који су видјели злочин. Нико није учинио ништа. Једна сјајна илустрација коју сам пронашао на интернету описује исту ситуацију, али у данашњем времену друштвених мрежа. Слика показује људе како гледају злочин из својих прозора, нико ништа не чини, већ су улоговани на твитер и куцају #helpHer, #stopCriminals, #NoWomanAbuse и слично.
Зашто овај феномен називам лажним алтруизмом? Сматрам да друштвене мреже нуде људима изговор за нечињење и тако ампутира њихов стварни учинак. Иста паралела се мoже направити са теоријом о наркотичкој дисфункцији медија, коју су још прије педесетак година развили Лазарсфелд и Кац. Теорија каже да количина информација коју људи имају уствари смањује њихову жељу да учине нешто конкретно. На примјер, људи који знају много о хуманитарним акцијама неће учинити ништа да некоме помогне, јер че сматрати да је довољно „учинио“. Исто је и са твитером и лажним алтруизмом: најлакше је сјести у удобну фотељу, писати којекакве „квази активистичке“ објаве и сматрати себе активним и хуманим.
За крај, оставио сам инстаграм. Ова мрежа је класичан примјер како технологија не ствара потребе, већ их оснажи у оној мјери која често оде у потпуно извртање суштине. Посебно мислим на selfie фотографије које немају апсолутно никаквог смисла и посебности. У реду је сликати самог себе у посебним тренуцима, али сликати себе у најинтимнијим, најбесмисленијим ситуацијама? Лијепо је мислити да нам инстаграм нуди могућност да будемо „умјетници“, али некада се требамо замислити и запитати да ли изврћемо суштину свега због неколико десетина „лајкова“?
Знате како сам уочио све ове процесе које сам описао? Једноставно је: све то „лажно“ сам и ја урадио, само сам анализирао своје поступке. #крај #искреност
Аутор је оперативни уредник Новог Полиса.
