Досије

ТК систем и Србија (2): Политика и слобода

Слободан Владушић

Хани Арент

,,Храброст у политичком смислу потребна је да би се уопште ступило у тај свет јавног који нас надживљава, не због тога што би у њему вребале неке посебне опасности, већ због тога што је у њему брига за живот изгубила своју важност.”[1]

Недавно сам ухватио себе да у разговору са колегиницом на факултету кажем да нисам члан ни једне партије, иако ме нико ништа није питао. Додуше, и она ми је у томе помогла тако што је, такође, казала да није члан ни једне партије (иако је ни ја ништа нисам питао). Тако смо ваљда желели да кажемо једно другоме како се не бавимо политиком.

На први поглед, ко нам то може замерити: људе у Србији боли глава од политике. Волели би да је нема. Колико сте пута рекли или помислили да су сви политичари исти? Како сви лажу и сви краду? Ако вас баш принуде да нешто кажете о политици, кажете како су ови на власти лоши, али и то да опозиција не постоји. Напустили смо простор јавности, окренули смо се приватном животу, хвалећи себе тако што мислимо или чак пишемо да би свет био пуно бољи да су сви људи попут нас. Интернет је пун финих, умивених сајтова – дискретно спонзорисаних од стране страних амбасада или фондација – који се не баве политиком, већ ,,културом”, забавом, лајфстајлом, било чим, само што нема везе са политиком. Људи маштају о нормалном животу у коме неће ни знати да постоје политичке партије, као што маштају о слободи, коју дефинишу као слободу од политике.

Негде у себи, међутим, сви деполитизовани људи верују да се својом одрицањем од политике некоме свете: рецимо, политичарима или држави за коју интимно осећају да им све мање припада.

То веровање је међутим, погрешно. Деполитизација није спонтани избор већ резултат дресуре.

Деполитизованост већине грађана Србије јесте резултат озбиљне, дуготрајне акције система Транснационалног капитала (ТК систем) којем је политичка пацификација грађана Србије управо и била циљ. Ако нам се политика гади и ако смо се услед тог гађења деполитизовали, ми смо заправо учинили оно што су прави владари Србије и желели да урадимо: пристали смо да живимо у тоталитарној држави.

Хана Арент је у свом тексту Слобода и политика показала да тоталитарне режиме не одликује само свеопшта политизација живота, каква је била на делу у СССР-у, већ и апсолутна деполитизација живота. Уколико је већина становништва деполитизована, онда то значи да се у политичком пољу налазе само они који од политике непосредно живе, тј. олош који политику схвата као инструмент за стицање личне користи, а не као поље борбе за општи интерес, национални и грађански, подједнако. Дакле, то је она класа која се да потплатити да моћ коју им омогућава управљање државним механизмом – моћ да својим одлукама уређују, мењају, преображавају животе оних деполитизованих – саобрази интересима оних који их плаћају: а то је Транснационални капитал. Да ли се неко буни против такве продаје државе? Не, јер деполитизована маса, баш зато што је деполитизована, нема никакав свој интерес, осим личног: да живи своје личне, тзв. ,,нормалне” животе у којима нема места за политику. Деполитизовани људи се дакле, осећају слободни, слободни од политике, док политичка класа, служећи интересима ТК система, исто тако слободно, ничим ометана, преображава, трансформише, отежава те ,,слободне” животе, који немају никакав други значај осим да послуже повећању профита ТК система и који, сами по себи, том израбљивању не пружају никакав отпор.

То је пејсаж тоталитарног система заснованог на деполитизацији: ТК систем плаћа политичку класу, политичка класа обликује државу према интересима ТК система, а деполитизована маса живи своје ,,нормалне животе”, не бавећи се политиком. Самим тим, она гарантује непромењивост политичкој вертикали коју чини деполитизована маса, на дну, политичка класа, на средини, и ТК систем на врху.

Е сада, неко ће свакако приметити да постоје и тзв. демократски избори. Тачно: само што избори за деполитизовану масу нису никакав политички чин, већ наставак шопинга другим средствима. Деполитизована маса на такозване изборе иде као што маса потрошача одлази у нови шопинг мол. Гласати постаје исто што и куповати. Шта би просечан деполитизовани човек желео да купи? Бренд. Зашто бренд? Зато што бренд поистовећује са поседовањем моћи, а самим тим поседовање бренда сугерише савезништво/пријатељство са оним ко стоји иза бренда. Тако долазимо до последњег питања: по чему се бренд разликује од онога што није бренд? По томе што се бренд чешће појављује пред очима купаца од онога што није бренд.

Управо због једначине избори=куповина ТК систем може у потпуности да контролише чин избора деполитизоване масе, будући да преко медија у свом власништву може да одређује степен присуства играча у политичком пољу који се у великој мери поклапа са њиховим присуством у будућем парламентарном сазиву. Тако ТК систем има моћ да од политичких група прави брендове или да – сасвим обратно – де-брендира.

Највећа моћ ТК система над деполитизованом масом, јесте то што им је он одузео слободу. Шта је уопште слобода? Слобода се, као што смо видели, схвата као слобода од нечега. Најчешће слобода од политике. Међутим, истовремено, та слобода од политике, човека не чини слободним од последице политичких одлука на које уопште не утиче. Напротив. Тако доспевамо до оног типа слободе коју бисмо могли назвати негативном слободом. То је слобода да се нешто не уради. (Да се не бавимо политиком, рецимо, да не певамо ,,друже Тито ми ти се кунемо” или да не славимо култ личности политичара на власти).

Можда ће неко на овом месту да примети како деполитизовани човек ипак поседује слободу да нешто уради: то је слобода (потрошача) да за своје паре купи шта жели. Можда управо недостатак сваке друге слободе објашњава толику популарност шопинг молова: то је простор који се перцепира као простор апсолутне слободе, простор у коме потрошач показује да је апсолутно слободан да изабере шта год жели.

Хана Арент на једном месту Слободе и политике каже, међутим, како је слобода суштински политички феномен који се ,,примарно не доживљава ни у хтењу ни у мишљењу, него у делању и да је тиме упућена на простор који је нарочито створен за то делање, на управо политички простор.”

Кључна реч у овом цитату је реч делање.

Шта је делање? Делање се разликује од простог чињена по томе што је оно повезано са почетком нечег новог. Бити слободан значи бити у стању да започнеш нешто ново. Сада се види да слобода куповања у шопинг молу није никакво делање, јер онај ко купује нешто што већ постоји, не започиње ништа ново. Он се наставља на оно што постоји, он својом куповином само потврђује оно што већ јесте – моћ компанија које поседују брендове.

Бити слободан значи бити у стању да се политички дела, односно да се започне нешто ново. То је управо оно што ТК систем жели да уништи у Србији: идеју да нешто ново може да почне, идеју да постоји могућност да политика постане нешто више од забрана професионалног олоша који ће радити за ТК систем, идеју да ће се у Србији појавити неко ко заслужује поверење а самим тим и могућност да се том неком придружимо, не као његови робови, већ као једнаки људи, са истом жељом: да будемо слободни.

На крају крајева: ТК систем жели да уништи идеју да постоји алтернатива.

Слобода није никаква апстрактна вредност: вера у слободу, нада у слободу, први је и нужни корак да се нешто овде започне. Рецимо, да започнемо да се, као народ, богатимо, а не сиромашимо, да започнемо сами себе да поштујемо, а не аутошовинистички мрзимо, да прекинемо са распадањем и почнемо да се градимо. А да би све то почели, морамо имати прво веру у слободу, што значи потребу за политичким делањем, за оним делањем којим се нешто започиње.

Први гест такве вере у слободу, јесте реполитизација. Да, тачно тако: поново треба да почнемо да мислимо политички. Шта то уопште значи? То значи да треба да доносимо политичке судове на основу критеријума да ли неко или нешто, јесте почетак нечег новог у Србији или је само наставак старог, односно садашњег. Наравно, биће људи који ће вас уверавати да нема шансе да се нешто ново догоди у Србији; биће људи који ће исмејавати сваки покушај да се нешто ново започне. Али то што говоре нема везе ни са нама ни са Србијом, већ са њима самима: то нам казује да су или плаћени да говоре то што говоре, па заслужују презир као и сви други плаћеници, или нам те њихове речи просто откривају људе који су изгубили последње зрно храбрости и жеље за слободом, па им зато не треба придавати никакву пажњу, осим што треба сачувати мрвицу тихе жалости за несрећу која им се догодила.

Какав однос реполитизовани човек треба да има према политичким партијама у Србији? Одговор на то питање је отворен. Он ће зависити од тога да ли у српским политичким партијама постоји снага да се нешто ново започне: да се у први план истуре не само нови људи, већ нов начин схватања политике у коме ће људи осетити да се од њих тражи да у тој политици учествују, а не само да за њу гласају. Мислити политички данас у Србији значи управо дати могућност политичким партијама да схвате како њихов опстанак зависи од тога да ли су у стању да започну нешто ново. То значи: не цинично окретати главу од њих и говорити како су сви политичари исти, што је мантра коју годинама ТК систем уграђује у наше главе, већ сасвим супротно, процењивати поступке партија и њихових лидера управо уз помоћ овог политичког мерила: да ли су у стану да нешто ново започну. Па ако јесу, или ако изгледа да јесу, треба им поклонити поверење, а не тек дати или продати глас ономе ко је најмоћнији, како то ради деполитизована маса.

Дакле, мислити политички, поново, значи бити спреман веровати у некога. Али то значи, са друге стране, да ће и политичке партије, посебно оне које су тренутно изван парламента, морати да почну испочетка.

Најзад, реполитизација је нужна ако желимо да изнова створимо Србију: овлашни поглед на нашу историју показује да је суноврат Србије почео са Југославијом, али не због саме Југославије, већ зато што је са Југославијом нестала моћ српског народа да нешто започне. Ту моћ смо имали почетком XИX века када смо дизали устанке против Турака; ту моћ смо имали почетком XX века, када смо почели да стварамо Југославију. Изгубили смо је, међутим, између два рата, када више нисмо знали шта ћемо са собом, као што то нисмо знали ни у ратовима '90 које смо водили не из жеље да нешто започнемо, већ сасвим супротно: да одржимо у животу нешто што од 1974. године, више није ни постојало.

Зато је овај тренутак, ма како то звучало чудно, идеалан за ре-политизацију Србије и за изградњу новог грађанског, националног и демократског капацитета да се почне нешто ново. Општа апатија која влада у Србији није само апатија људи који немају новац, али имају жеље, већ апатија робова које су успели да увере да ништа не могу да започну и да њихова судбина, оваква каква је, нема алтернативу. У том смислу, апатија коју осећају грађани Србије заиста је слична апатији коју осећа већина грађана Европе, који одавно живе у пост-демократским друштвима.[2] Енергија, радост и ведрина живота не започиње од стандарда, како се то чини акутној сиротињи која је сиромашна пре свега у главама, а онда и у новчаницима, већ управо од осећања слободе, од тога да сваки човек има моћ да нешто започне, да учини нешто што је изван ланца програмираних догађаја, што ће рећи, да направи чудо. Скуп оних који би да нешто започну у Србији упркос свему – упркос ТК-у, упркос компрадорима, аутошовинистима, и у оним несретним нашим људима који су постали бело робље у својој некадашњој држави – чини једну малу, елитну заједницу једнаких, који заједно започињу нешто за шта не знамо у шта ће да се временом претвори.  Али већ сада јесте чудо, као што је чудо и сам живот. Или како би то казала Хана Арент: ,,већ је настанак Земље једна 'бескрајна невероватноћа' како кажу они који се баве природним наукама – чудо, наиме, како бисмо ми рекли.”

Наш живот дословце зависи од тог чуда.

[1] Hana Arent, ,,Sloboda i politika” (tekst se može naći u Antologiji nemačkog eseja, Službeni glasnik, Beograd, 2009)

[2] Zainteresovane čitaoce upućujem na knjigu Kolina Krauča: Postdemokratija, Karpos, Loznica, 2014.