Блог

Ми, деца овог века –емотикони и лајкови и жива реч

Јелена Зеленовић, Нови Сад

Након што сам прочитала блог  драге професорице Невене Варнице, затекла сам себе како климам главом и говорим како је у праву и наставила да се згражавам над судбином  наше, а поготово млађих генерација,  да се згражавам као и сви ви, над судбином деце технолошког убрзаног напретка и друштвених мрежа.  У глави ми сада стоји слика озбиљног разговора како са професорима, тако и са пријатељима млађим и старијим од мене, разговора о томе шта је све Фејс учинио младим људима, како деца више не излазе на улицу, не пењу се на комшијску вишњу, девојчице се кришом фоткају и после кришом обрађују фотке у фотошопу и онда броје лајкове, дописују се са педофилима и сањају о френд риквесту. Да,  слика разговора, јер су речи пропраћене одмахивањем главе и фацама које показују неодобравање и згражавање. Заиста, како то звучи страшно! Након згражавања над таквим облицима живота, деце новог миленијума коју ми не можемо шатро више да разумемо, следи прича о томе како смо ето ми имали ванредно лепо детињство на улици, селу, испред  зграде, итд. Онда проверимо своје геџете, јер како се пријатељи и ја често шалимо – андроиди не смеју да пате сами на столу !

Моја бака често прича о свом детињству. Као најрепрезентативнији пример тога како су они живели као деца здраво и пуним плућима, она наводи моменат када је јела вишње на дрвету док је није „потерало“  у тоалет,  али како није стигла, обавила је све на грани седећи и наставила да једе вишње. У  њену причу уопште не сумњам. Иако је она сваки пут пропраћена са: „Ију, баба!“ , прича има смисла и моја бака има 78 година и може да се сагне и дохвати шакама под без да савије колена. Дакле, какав је тек генерацијски јаз између моје баке и девојчице која у фотошопу бира величину својих груди? Огромна! А то је једва 60 година разлике, једва да се неко родио и умро између њихових живота.

И ја размишљам о бесконачном убрзању времена као професорица Варница. Мада, не плашим се. Улазим у ковитлац наглавачке и чекам, као и сви ми, да видимо докле иде и шта ће се десити. Грчевито се држимо старих вредности које не смемо да заборавимо и које нећемо заборавити, не брините се! То је жива реч, традиција, наша књижевност и уметност, наше црте и резе, песме, патња, севдах и голема, страшна и величанствена у крви и сјају, наша историја. Емотикони и лајкови нису толико узели маха да збришу вишевековну традицију и митску свест, још смо ближи цртама и резама него бизарним роботима! Има нас још који се преслишавамо стихова Бановић Страхиње и зазиремо од пуног месеца, зашивања дугмета недељом и ружиног трна.

Летос сам имала ту част да кумујем на свадби и када смо отишли у парк да направимо фотографије у зеленилу са младенцима, поред нас су прошли млада и младожења коју су управо завршавали фоткање са својим фотографом. Моја кума је, која ни ич не зна о традиционалној култури Срба и имена Зоје и Љиљане Пешикан-Љуштановић јој ништа не значе,  са видно забринутим изразом лица промрљала да је само ја чујем како „ не ваља када се две младе сретну.“  Колико крвавих, страшних призора је прошло кроз моју главу у бесконачном убрзању и као пророчки глас се јавио глас поменутих, цењених професорица, НЕ ВАЉА КАДА СЕ СРЕТНУ СВАТОВИ, ТО СЛУТИ НА ЗЛО! Јасно је да сам се насмејала и рекла куми да се опусти.

Слутња, слутња, слутња... Где је могла то моја кума да чује? На Фејсу сигурно није прочитала! Митска свест је снажна, снажнија и присутнија и код нас, младих генерација, више него што то можемо да видимо посматрајући нашу свакодневицу. Слутња, слутња, слутња...Није ли Дис могао само да слути и да му то буде довољно да своју збирку затвори песмом која претходни песимизм отвара у наду: МОЖДА ? Чини нам се да је слутња јача од чињенице, понекад. Слутња делује увек, чињеница се запише на папир и заборави.

Елем, ухватимо се у ковитлац са лајковима и емотиконима, није то ништа страшно!  Aко је то већ наша судбина, ако хтели или не, не можемо a да не користимо бар неку врсту новонастале комуникације и ако и сами себе често ухватимо како се осећамо нелагодно ако негде не ставимо смајли или како мислимо да је особа Б љута када не стави смајли...Хајде онда тако да живимо! Без страха за традиционалне вредности и здравље наше деце. У ковитлац, наглавачке! Па ко жив, ко мртав.

Станислав Винавер у „ Громобрану свемира“ тј. оном делу који је назвао „ Манифест експресионистичке школе “ писао је следеће:  „ Морамо потпуно да уђемо у дух промена, у злокобну динамику. Морамо да се спојимо са њом без остатка, без отпора и тада динамика неће владати нама, тада ћемо ми сами бити динамика и моћи ћемо да идемо у нова схватања, у смисао нове суштине...“ [1] Како се овај авангардни геније својом свевременошћу уклапа одлично и у разглабање о овом нашем проблему новога миленијума! А опет, ово је и место да се подсетимо језиве, али најистинитије чињенице икада изречене о човеку у различитим варијантама, а овде је наводим кроз перо Слободана Тишме: „ Човек је скромно биће, склоно преживљавању “  [2] Да не цитирам сада Цецу, било би неумесно.

Ми, деца овог века, не плашимо се. А немојте ни ви, старији, познаваоци традиције, културе, заговорници старих вредности. Лајкови и емотикони су само епизода у етру човечанства и ми ћемо је апсорбовати и уписати у цивилизацију као и све друге епизоде. Како ли ће изгледати будућност?  И где су ти летећи аутомобили?  Хоће ли Брус Вилис ( филм „ Пети елемент “) бити жив да се провоза у једном? Ко зна...Време се заиста бесконачно убрзало. Можда је све то иза ћошка, 10 година напред па лево. Не дајте да нас заплaше емотикони и лајкови... Напред у ковитлац са душом словенском и срцем Страхинића Бана!

Ауторка је студент четврте године на Одсеку за  српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду

[1] Винавер, Станислав, Громобран свемира. Пројекат Растко.

[2] Тишма, Слободан. Бернардијева соба. Културни центар Новог Сада, стр. 8, 2011.