Блог

Све дубље тонемо у плитко, али лајкуј бригу на весеље

Невена Варница, Нови Сад

Након мог првог блога у прошлој сезони, професорка Љиљана Пешикан Љуштановић оставила је овај коментар: "Непосредно ме асоцирао на разговор са мојом сестричином. Жали се како људи пуно говоре о култури, а када се позове у позориште или на сајам књига (чак и "за џабака") имају важнија посла. Понекад помислим да сви робујемо једном облику первертиране митске свести да смо заборавили да лепе речи нису исто што и лепа дела." Размишљам често о овоме, размишљам о истраживањима које је изнео Николас Кар у књизи Плитко : како интернет мења начин на који мислимо, читамо и памтимо[1] (отуда и овакав наслов), размишљам о смртним гресима и који од њих данас доминира, размишљам о бесконачном убрзању времена и односу према прошлости, размишљам о трговини, о знању  и људима који су данас део свега овога.

Протеклих месеци дешавале су ми се необичне ствари управо у вези са наведеним поставкама, које је пратило поприлично нерасположење, па нисам хтела да мрачим и да таквим бојама сенчим текстове и оптерећујем суграђане у Полису (одговор свима који су ме питали када ће нови блог?)

Трговина је једна од мојих омиљених тема и људских делатности којом се бавим, махом теоријски, успостављајући везе са многим појавама, наизглед, супротне природе. "Ако ти није јасно одакле нешто долази и куда иде, прати токове новца" старо је правило. Трговина је, некад, покретала путовања, истраживања, открића, промене. Данас пак, јак је осећај, трговина покреће точак уназад и у људима изазива ниске страсти (ех, да су само ниске страсти). Питање: Пошто кошта човек, је л` му скупа цена? доминира у међуљудским односима и питам се, гледајући како поједини "купују, продају, одузимају и додају" нудећи  нечије дете за свог брата или три године продуженог радног стажа за радни однос троје људи, на пример. На пијаци свакодневице,  а притом не мислим на глобално распрострањене облике трговине људима, оружјем, порно индустрије и сл. –  него на, већини од нас, срећом/несрећом, ближе облике ценкања међу пријатељима, комшијама, здравственим радницима, универзитетским професорима –  где је све максимално појефтињено и наравно, нема ни Одговорности, ни  Достојанства.

Али, да се вратим на почетак. Све је мање речи, све је мање конкретних дела. Доминирају лајкови и емотикони. Враћамо се цртама и резама јер смо усмену књижевност, идући уназад, већ прошли. Замењујемо реченице синтагмама, синтагме једноставним, простим речима, а речи смајлијима. Летос смо, шале ради, моја веома драга, надасве креативна млађа колегиница и ја размениле неколико врло забавних порука оптрилике ове садржине – Прва: "Свиђа ми се то што си рекла. Смајли који се јако смеје." Друга: "Наставићемо да размишљамо и разговарамо, видиш до каквих ингениозних закључака долазимо. Све смајли до смајлија". Један друг се, негде у исто време, са супругом договорио да не шаљу једно другом смс поруке са знацима тог типа а иста, малопре поменута паметница, пожалила се како остали пријатељи мисле да се нешто љути ако је порука без иједног смешка.

Са свиђањима је, мање више, исто. Слика вреди хиљаду речи, али се данас рачуна број лајкова којима се оцењује једна слика. А мислим, притом, да један лајк заправо вреди Нула ичега, иако је субјективно мишљење онога ко броји лајкове на свом зиду наравно дијаметрално супротан, па   парадокс расте до неслућених висина. Уочљиво је, такође, да је број лајкова обрнуто сразмеран озбиљности текста (проверили!). Тако је, на пример, на мом фб-у текст о Емилу Сиорану, преузет  управо са Новог Полиса, имао пет лајкова. Можда шест. Исто колико и интервју са Бранком Кукићем који је говорио о томе како су сви незадовољни, а сви ћуте. Е, али зато је једна моја слика достигла бројку од преко стотину свиђарија, иако, најискреније, не мислим да је моје летње издање некакав екстра репрезентативан призор (претпостављам да би смајли овде одлично пасовао)! Шалу на страну, немам ниједну позерску манекенску слику у купаћем костиму, али сам 19. јула поставила фотографију Живојина Мишића. Претпостављате већ, лајкова мање него прстију , истина, на обе руке. Да не буде забуне, волим и сама слике деце, призора са путовања, али и мало "озбиљнију" садржину.

Шта год да се стави, даље, увек рачунајте на "начелнике свемира" и "свемирску полицију" који ће се запитати зашто је овде зарез, а овамо су три тачке; због чега овде срцуленце, а тамо сунашце? Лајкови су, сва је прилика, заменили речи и заменили су дела, а како заправо не вреде Ништа, то нас упућује да, упркос свим могућним, замисливим и незамисливим техничким и технолошким достигнућима која су нам олакшала живот, ми заправо живимо у времену када управо доминира то Ништа. Ништа делања, Ништа удубљивања. "Свега има, само треба да се ради" говорила је моја нана, која је подигла троје деце, две куће, ишколовала и помагала неколико чланова уже и шире фамилије. А шта ми данас радимо? Кликнемо лајк испод неког текста, фотографије или апела и мислимо да смо урадили Нешто. Прочитамо вест, најчешће читајући у F и заборавимо је након следећег садржаја. А покушајмо да замислимо како масовно, у њихово време да је било могућности,  лајкују Тицијанову нову нијансу црвене или Ботичелијеву прозрачност и тананост. Смешно је, зар не?

Пре неколико дана прочитала сам текст о јапанској методи против лењости. По том принципу, довољно је нешто радити по један минут да би прерасло у навику, а да се притом не ствара отпор. Волим када се мисаони процеси преклапају-поклапају-укрштају, јер управо заговарам тезу да је Било Какав Облик Делања или Помоћи бољи од Никаквог. Један сапун или један одевни предмет или један динар помоћи угроженом суграђанину  један је сапун, нешто од одеће или динар; али десеторо, педесеторо, стотину нас да пружи један динар, један сапун, једну играчку или једно ћебе и џемпер, то је већ Један цео Живот. Али, треба се покренути, уРадити нешто. На промоцији књиге текстова о гордости[2], професор Драган Проле рекао је да је данас, према истраживањима у Великој Британији, најдоминантнији грех – Лењост. Мој алтер его – најбољи психотерапеут аматер у граду –  и даље мисли да је Гордост[3] – јер у сујети и страху види узроке свих приблема.

На крају, можда да поразмислимо о томе да се ситним корацима вратимо Себи. Себи који мислимо, говоримо и деламо. Себи који ћемо по томе бити исти са Другим. Исти на другачији – индивидуалан и активан начин. Јер, графит једног бескућника, који је "погодио право у циљ" својом једноставношћу, истинитошћу и убојитошћу, гласи:  ШТА ЗНАЧИ ДА СТЕ СВИ ДРУГАЧИЈИ ОД ОСТАЛИХ КАД СТЕ СВИ ДРУГАЧИЈИ НА ИСТИ НАЧИН.

 

Ауторка је доцент на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду

 

 

[1]Николас Кар, Плитко, превод Огњен Стрпић и Бојан Стојановић, Хеликс, Смедерево, 2013.

[2]Гордост, приредили Алпар Лошонц и Драган Проле, Адреса, Нови Сад, 2014.

[3]Дубровчанин Џиво Гундулић и уводни стихови из Османа сами се намећу: ~Ах чијем си се захвалила,/ ташта љуска охоласти?/ Све што више стереш крила, све ћеш пака ниже пасти!~

Џиво Гундулић, Осман, приредио Мирослав Пантић, Српска књижевна задруга, Београд, 1967, стр. 1–2.