Матрикс

Pokémon Go

Покемонијада

Дарко Ковачевић, Суботица

Помама за покемонима (међу одраслима) сведочи о инфантилноj неодговорности у сопствену гузицу безбрижно загледане западне цивилизације, која онамо попут Доријана Греја трули ли трули, док овамо остатак света смрди и распада се. Покемон је питак попут флаширане воде; а где ће завршити флаша – то никог није ни брига. Што се мене тиче, гледајући наратив, „Покемон“ је „Змајева кугла“, ДБЗ (Dragon Ball Z) прилагођена деци (и сметенима у развоју). Ономад, почетком последње деценије ХХ века, покемони су пројектовани као проста забава за гејмбој (Game Boy), са незаобилазно потрошачким елементима сакупљања креатура, које се тамагочијевски гаје и тренирају зарад виртуелних окршаја. Могли бисмо рећи да је у питању једна политички коректна (зато што је исфантазирана) борба паса (апропо, види филм „Бели Бог“,Feher Isten). Руку на срце, нисмо ни ми скептични анахроници били много бољи – сакупљали смо сличице младих мушкараца, додуше фудбалера (за штрумпфове не смем ни да признам).

Оно што покемоне (као игру) одиста разликује од претходних потрошачко-ђубретарских паралажа јесте технологија аугментације, побољшања, унапређења стварности, која сажима неколико глобалних технологија - глобални позициони систем, интернет, базе података и сл. у један систем интеракције са стварним и виртуелним, а у стварном - физичком свету. На неки начин, овај јапанско-калифорнијски мешап пример је оног што је европска информатичка утопија желела да створи – јавне информације упаковане у забавно-комерцијалне производе. Није ово ништа епохално и ново, само бисмо могли рећи да је коначно пронађен садржај који ће затитрати медиокритеријум ширег друштвеног стратума. У покемонијади, наше улице, адресе и знаменитости амалгамиране су са светом јапанских анимираних креатура. На постојећи (не)квалитет стварности, додаје се још један фантазијски слој, те се тако шарена креатурица може појавити у досадном градском парку, супермаркету, поред споменика културе од историјског значаја, и на другим местима. Разуме се, чешће ће се појављивати по шопинг центрима, али, ко зна, можда се и црквењаци досете да уз помоћ игрице довуку нове младе регруте пред двери правоверја.

Корисно у оваквом начину губљења времена постоји, пре свега за младу сланинасту американчад (британчад, немчад, па све више и српчад...), јер правила игре налажу да се за одређене добитке мора прећи одређен број километара. Ту ће, знам, сви они који љубоморно чувају своје калорије, бахати потрошачи, одмах сести у ауто (или на сегвеј), али и оваква авантура може родитељима да донесе још једну врсту квалитетно проведеног времена са децом, како то кажу напредњаци-западњаци.

Што се локацијских квестова тиче, имали смо их још за време ОНО и ДСЗ (комунистизам: општенародне одбране и друштвене самозаштите), када се омладини организовала игра урбане потраге црвених против плавих (где су, претпостављам, плави били рђави). Сличне игре, далеко хипстерскије, описује и Кори Докторов у роману „Мали брат“ (Little Brother, постоји и српски превод), а зналци знају да се овом врстом алтернације стварности већ дуго година бави група на Пенсилванијском државном универзитету (Penn State). Покемон, дакако, захтева стално кориштење ГПС, глобалног позиционог система, те ће програм у сваком тренутку, у метар прецизно, знати где се играч налази. Чисто сумњам да ће то забринути просечног овисника мобилних (паметних) технологија – тај би и волео да цео свет у сваком тренутку зна шта се гледа, ђе кликће, на шта и рашта троши. Игра/апликација добро сарађује и прожима се са Гугл сервисима, што не чуди, јер је калифорнијски издавач Ниантик (Niantic), који стоји иза ове авантуре, заправо један од Гуглових спин (оff) пројеката.

Покемонијада може бити корак напред и за уживаоце друштвених (Фејсбук) мрежа, који, ето, више нису ограничени само на виртуелно опозиционирање, виртуелне петиције и виртуелне хуманитарне акције, већ могу унапредети свој виртуелни живот и отпочети стварну авантуру заједничким потрагама за Пикачуом и другим јапанским приказама.

Тако се плитка прича о покемонима лепо посложила са тананом дубиозом паметних уређаја, што је изненадило и саме произвођаче покемонијаде. Имајући у виду да су паметне наочари и сочива у високој мери спремне да нападну и потисну мобилне телефоне, аугментација стварности као жанр доминираће блиском будућношћу. Капитализам, посматрам га већ годинама (онако с лева), нешто и није успео да донесе народима и народностима леп, достојанствен, па ни безбедан живот. Уз помоћ технологије унапређења стварности, можда то више ником неће ни бити битно.

Пример проширене стварности:

http://novipolis.rs/intervju/26944/high-tech-veliki-rat.html

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)