Матрикс

Papers, please!*

Архитектура виртуелне државне службе

Дарко Ковачевић

Арстоцка је поносна, суверена држава окружена све неким мање-више сумњивим, да не кажемо непријатељски настројеним иди-ми-дођи-ми државицама. Посла нема, штеди се на сваком кораку, а да не би било непотизма, партократије и корупције у државној служби, малобројна радна места додељују се - путем Националне лутрије за запошљавање. Прича почиње, наравно, ковертом на којој пише "Честитамо! Добили сте посао!" Без одлагања се јавите Министарству за пресељење, Вашој породици додељен је стан осме класе у пограничном граду где се отвара нови контролно-пропусни пункт. Са Вама путује породица: супруга, син, ташта и ујак, јер, познато је, предност на лутрији имају радници који издржавају веће породице.

Касни новембар, две године пре Орвелове 1984, све нешто сиво. Први дан на послу ипак делује у реду. На шалтеру се појављују разне фаце, треба им пpeгледати пасош и донети просту одлуку: да ли ударити печат "Примљен" или "Одбијен". Ту је пар ситница да се провери: није ли истекао путни документ, одговара ли фотографија, пол, подаци о земљи и месту издавања, тек пар ситница које се налазе у Правилнику, библији граничне службе. Радно време од шест до шест. Много је сумњивих фаца, има их који се сигурно баве шверцом или проституцијом. Људи свашта причају, неки моле и за услугу. Има их који немају ни пасош, а има и таквих код којих није јасно јесу ли мушко или женско, па мораш и то да их питаш. Најсумњивији су они који изгледају сасвим невино, то се подразумева. Плата баш и није нека. Једва за кирију, режију, грејање и прехрану породице. Не дај боже да се неко разболи.

Други дан, све у реду, до једно три поподне, кад на граничном прелазу долази до инцидента - неки момак прескаче преко жице, затрчава се на стражаре и баца бомбу. Терористички напад! Терориста убијен, наравно, кога се тичу његове револуционарне побуде. Посао се прекида, дневница мања, а кући гладни. Наредних дана правила се усложњавају. Будући да је нападач био из Колехије, свим Колехијцима забрањује се улаз у Арстоцку. Остали треба да покажу валидан оверен тикет за улазак у земљу, док су држављани Арстоцке дужни да, поред пасоша, ставе на увид и личну карту. Још докумената за поређење, плата иде по учинку, а времена све мање. Унутрашња контрола кажњава сваку, па и најмању, грешку у процедури. Уводе се нове мере педострожности, скенери и друга безбедносна технологија, а правила додатно усложњавају, пошто је велик притисак имиграната, који су сад дужни да прикажу валидну радну дозволу (са исправим печатом, проверити), уз, сада проширен документ улазне визе, који садржи више прецизних података. Појављују се и колеге са новог радног места, моле да им се учини која услугица, да се ту и тамо коме помогне око уласка у земљу. Шефу граничног прелаза свакако би требало удовољити, да ли и осталима?

У игру се, потом, убацују и некакве организације за које никад нисмо чули, а нуде огроман новац за одређене услуге. Унутрашња контрола често наилази, и затвором кажњава све сумњивце. Кући су болесни, новца за лекове нема. Ујак је на самрти. Терористички напади све су изгледнији, и сада се прекршиоци могу директно ухапсити (стражари ће нам дати бонус за хапшење, јер су и они плаћени на норму, треба им више хапшења), а на располагању је и оружје, у случају каквог новог инцидента. Син је, једног дана, нацртао како тата убија терористу и невештим словима исписао "Наш херој!" И тако даље. Докле ко издржи.

*

"Пасош, молим" је плод кућне радиности, а дизајнирао ју је Јапанац (америчког порекла) Лукас Папа (Lucas Pope). Минималистичка гротескна графика и стилизовани звук са музиком која се своди на два понављајућа акорда уоквирују и подцртавају овај виртуелни свет у којем више нема једне приче, већ свако прича своју.