Matriks

Pokémon Go

Pokemonijada

Darko Kovačević, Subotica

Pomama za pokemonima (među odraslima) svedoči o infantilnoj neodgovornosti u sopstvenu guzicu bezbrižno zagledane zapadne civilizacije, koja onamo poput Dorijana Greja truli li truli, dok ovamo ostatak sveta smrdi i raspada se. Pokemon je pitak poput flaširane vode; a gde će završiti flaša – to nikog nije ni briga. Što se mene tiče, gledajući narativ, „Pokemon“ je „Zmajeva kugla“, DBZ (Dragon Ball Z) prilagođena deci (i smetenima u razvoju). Onomad, početkom poslednje decenije HH veka, pokemoni su projektovani kao prosta zabava za gejmboj (Game Boy), sa nezaobilazno potrošačkim elementima sakupljanja kreatura, koje se tamagočijevski gaje i treniraju zarad virtuelnih okršaja. Mogli bismo reći da je u pitanju jedna politički korektna (zato što je isfantazirana) borba pasa (apropo, vidi film „Beli Bog“,Feher Isten). Ruku na srce, nismo ni mi skeptični anahronici bili mnogo bolji – sakupljali smo sličice mladih muškaraca, doduše fudbalera (za štrumpfove ne smem ni da priznam).

Ono što pokemone (kao igru) odista razlikuje od prethodnih potrošačko-đubretarskih paralaža jeste tehnologija augmentacije, poboljšanja, unapređenja stvarnosti, koja sažima nekoliko globalnih tehnologija - globalni pozicioni sistem, internet, baze podataka i sl. u jedan sistem interakcije sa stvarnim i virtuelnim, a u stvarnom - fizičkom svetu. Na neki način, ovaj japansko-kalifornijski mešap primer je onog što je evropska informatička utopija želela da stvori – javne informacije upakovane u zabavno-komercijalne proizvode. Nije ovo ništa epohalno i novo, samo bismo mogli reći da je konačno pronađen sadržaj koji će zatitrati mediokriterijum šireg društvenog stratuma. U pokemonijadi, naše ulice, adrese i znamenitosti amalgamirane su sa svetom japanskih animiranih kreatura. Na postojeći (ne)kvalitet stvarnosti, dodaje se još jedan fantazijski sloj, te se tako šarena kreaturica može pojaviti u dosadnom gradskom parku, supermarketu, pored spomenika kulture od istorijskog značaja, i na drugim mestima. Razume se, češće će se pojavljivati po šoping centrima, ali, ko zna, možda se i crkvenjaci dosete da uz pomoć igrice dovuku nove mlade regrute pred dveri pravoverja.

Korisno u ovakvom načinu gubljenja vremena postoji, pre svega za mladu slaninastu amerikančad (britančad, nemčad, pa sve više i srpčad...), jer pravila igre nalažu da se za određene dobitke mora preći određen broj kilometara. Tu će, znam, svi oni koji ljubomorno čuvaju svoje kalorije, bahati potrošači, odmah sesti u auto (ili na segvej), ali i ovakva avantura može roditeljima da donese još jednu vrstu kvalitetno provedenog vremena sa decom, kako to kažu naprednjaci-zapadnjaci.

Što se lokacijskih kvestova tiče, imali smo ih još za vreme ONO i DSZ (komunistizam: opštenarodne odbrane i društvene samozaštite), kada se omladini organizovala igra urbane potrage crvenih protiv plavih (gde su, pretpostavljam, plavi bili rđavi). Slične igre, daleko hipsterskije, opisuje i Kori Doktorov u romanu „Mali brat“ (Little Brother, postoji i srpski prevod), a znalci znaju da se ovom vrstom alternacije stvarnosti već dugo godina bavi grupa na Pensilvanijskom državnom univerzitetu (Penn State). Pokemon, dakako, zahteva stalno korištenje GPS, globalnog pozicionog sistema, te će program u svakom trenutku, u metar precizno, znati gde se igrač nalazi. Čisto sumnjam da će to zabrinuti prosečnog ovisnika mobilnih (pametnih) tehnologija – taj bi i voleo da ceo svet u svakom trenutku zna šta se gleda, đe klikće, na šta i rašta troši. Igra/aplikacija dobro sarađuje i prožima se sa Gugl servisima, što ne čudi, jer je kalifornijski izdavač Niantik (Niantic), koji stoji iza ove avanture, zapravo jedan od Guglovih spin (off) projekata.

Pokemonijada može biti korak napred i za uživaoce društvenih (Fejsbuk) mreža, koji, eto, više nisu ograničeni samo na virtuelno opozicioniranje, virtuelne peticije i virtuelne humanitarne akcije, već mogu unapredeti svoj virtuelni život i otpočeti stvarnu avanturu zajedničkim potragama za Pikačuom i drugim japanskim prikazama.

Tako se plitka priča o pokemonima lepo posložila sa tananom dubiozom pametnih uređaja, što je iznenadilo i same proizvođače pokemonijade. Imajući u vidu da su pametne naočari i sočiva u visokoj meri spremne da napadnu i potisnu mobilne telefone, augmentacija stvarnosti kao žanr dominiraće bliskom budućnošću. Kapitalizam, posmatram ga već godinama (onako s leva), nešto i nije uspeo da donese narodima i narodnostima lep, dostojanstven, pa ni bezbedan život. Uz pomoć tehnologije unapređenja stvarnosti, možda to više nikom neće ni biti bitno.

Primer proširene stvarnosti:

http://novipolis.rs/intervju/26944/high-tech-veliki-rat.html

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)