Memento

“Tika-taka, i tako život prođe” Slika bez oca

Venac za Radoslava

Vesna Kapor

Pisala sam jednu priču, dugo, u sebi. U međuvermenu, delila sam njene fragmente, motive i fabulu, sa Radoslavom. Podupirući se štapom,  pojavljivao se na raznim mestima. Čitao tuđe knjige, umeo da pozove i kaže šta misli o pročitanom, brinuo se o Novoj Zori, o Ćorovićevim susretima... Sve to i svi mi nekako smo spadali u njegovu nadležnost i bili sigurni da je sve u redu. 

Radoslav Bratić bio je od onih nasmejanih, ozarenih. Bez inle, čeljade, rekla bi moja mati. Ćorovićevi susreti su zadužbina Radoslava Bratića i Nikole Asanovića. Sad kad se leto stišava, i septembar navaljuje, nedostaje glas: „Imaš li knjigu, Kaporuša? Hoćeš li u Bileću? Ne može dok te muž ne pusti, napismeno!“ Pre dve godine, sećam se, lagano prelazimo bilećki park. Susreti su se razigrali, učesnici kao što i biva rasuli se, i on korača, misleći jednu misao: izaći na groblje u Bresticu. Već je mrklo, i dok čekamo sveštenika, čini mi se da je negde otvorena česma, i otiče vreme kao voda. Možda, tamo kod te crkve  i nema česme. Možda se otvorila sad u mojim sećanjima.

U Bileći, na Ćorovićevim susretima, upoznala sam i Miroljuba Jokovića, odmah prijatelja zauvek. Miroljuba koji se ovih dana preselio u drugo vreme, takođe. No, o tome neki drugi put. Radoslav Bratić, sipao je toliko svetlosti, osmehom i očima; bila sam uverena što je dakako nevezano s bilo čim, da su mu i oči plave, bistre, svetle... Skoro, Gabrijela veli, nije imao plave oči, tamne oči, braon oči je imao, naš Radoslav. Nisam srela pisca koji se toliko radovao drugim piscima. Ljudima, uopšte. Kupala ga je nekava unutrašnja blagodat.

Njegov potonji javni nastup, ovozemni književni susret zbio se u  beogradskom SKC. Bio je zadovoljan. Bio je plemenit i duhovit.  Otvorili smo ciklus književnih susretanja: Naši savremenici, živi klasici srpske književnosti. Njegove knjige tumačile su,  iz perspektive nove generacije kritičara, mlade kolege: Nikola Marinković, Sanja Vuković, Milomir Gavrilović, Nemanja Karović, Pavle Živković i Dejan Vojvodić. Profesor Jovan Delić, te večeri, u svom izlaganju portretisao je Bratića. Njegovu književnost i karakter. Posle je Nikola, od toga napravio jedna album i snimak pod nazovom Vesela družina. Tako je bilo te večeri, u decembru 2015.

Radoslav je bio istinski obradovan. „ U septembru svi idete u Bileću“, rekao nam je.  Krckamo vreme, osipaju se meseci. I septembar na kalendaru, dolazi. U međuvremenu,  pisala sam i dalje, u sebi onu priču, s početka, nekako grcavo i teško. Bezrečno. Tek kad je sazrela, kao gorka kupina, pala je na papir.  Radoslav je  već uveliko ležao. Nisam uspela da mu je pošaljem, bilo mi je nekako stidno, zagovarati ga, kad je i dok je  vojevao i pisao, svoju, veliku završnu ovo(sve)vremenu priču. Docnije sam je poslala  Gabrijeli. I tako, ispostavilo se , da ono sve što se nije desilo, svaki nedomišljeni, nestignuti događaj, ostaje za večnost priče, stoga sad i ispisujem ove redove.

Dok smo sedeli u neko svetlo kasnoavgustovsko prepodne u kafeu Slavija, rekao mi je, (javlja mi se, eto, kao opomena): Moja Kaporuša, čovjek je siroče tek kad izgubi majku. Gledala sam ga dobar tren, pod teretom očevog odlaska, pa smo se oboje malo lecnuli, i ućutali.  Duboko ukorenjeni strahovi, rastvarani životom, pobeđivani i terani,da bi se izronilo u svetle predele, znamo, oboje, duboko su povezani sa čvorištem rođenja –  stvaranja. Znao je Radoslav, da su to iste svetlosti, i isti mrak. Da je svakoga dana, iznova, sve rođeno. A da je Stvoritelj projavljen, u svemu što se pruža kroz nas, kao i u blaogdatnim predelima prirode. Sve je i lek i otrov. On je tačno osećao da je svaki predmet, svaki događaj i stvar, uvek novo izvorište, svako pomeranje novi pogled i mogućnost.  Prirodno, kao i svaki stvaralac, strah detinjstva, bio je čvorište velikih drama i obzorja.

I zato, Slika bez Oca, jeste posvećena “svima koji uspješe da iskorače iz straha s kojim su živjeli u djetinjstvu, ma gdje bili”. Mnogo je složenih, eksplozivnih pitanja u njegovim pričama, a Slika  je esencijalna mjera tog traganja. Da li nas Stvoritelj vidi? Šta bi sad rekao?  Ipak, očev (stvriteljski)  šapat ne prestaje. Sve oko nas povezano je sa stvaranjem, sa očima i promišlju Stvoritelja.  Stvoritelja koji se projavljuje kroz zenme slike oca. Mnogo je redova napisano o njegovoj prozi, i ovom prilikom ja sam samo htela, jedan mali dodatak,  uz priču  da dometnem.

Iako, iz  obzira ( koje inače mnogo ne cenim, kad su duboke i važne stvari u pitanju), ne prekoračih granicu, i ne poslah narečene  redove Radoslavu, sad, znam,  da su u sferama, o kojima pokušavamo da dokučimo, ponešto, unutar sebe, naše priče u razgovoru. Zato, ta moja priča, Venac za Oca, jeste intimna prepiska, sa sopstvom, sa svojim dubokim neumirenostima, i s druge strane književni i stovriteljski razgovor sa Radoslavom, onim velikim divnim čovekom, koji se radovao drugom čoveku. Uvek. Zbog toga, ta moja priča Venac za Oca ( imam priču za Zoru), ta što je pala kao kupina, gorka, Uspavanka  je za Radoslava.

Nevesinje, ljeta Gospodnjeg,  2016. 

Autorka je pisac i urednik književne tribine u SKC Beograd

Izvor: Slobodna Hercegovina