Blog

Ispod Brankovih krila

Vesna Kapor, Beograd

Ne znam da li ima veze baš  sa tim što sam kao dete zadugo živela  po principu družine iz logora Tepsija, na rubu Prokinog gaja,  ali to osećanje i potreba pripadanja, taj osećaj zajedništva, i danas me vuče napred.Teško je, i mora se zmajski ( pogotovu ako imate nameru sviti i porodično gnezdo, tad vam je zaista potrebna zmajska snaga), ali drugačije ne umem. Možda sve to ima veze i sa malim stanom u koji su svraćali znani i neznani oko babe i prababe, i kitile se priče kao i kad su Krajišnici redom obilazili Branka u njegovom prestoničkom stanu. Uglavnom, hvala onom što zbija oblake i grmi nad Grmečom, Likom i šire,  život je raskošno čudo, čak i kad je opšte gledano,  siv. Ili zelen kao onaj djeda Radov vuk. Ipak, on je za mnoge ( sva sreća) još uvek boje sljeza, čak i kad je mrk.

Elem, raditi sa ljudima, govore ljudi, mnogo je komplikovano. Raditi sa umetnicima, piscima, kritičarima... veoma je zanimljivo. Nekad uzbudljivo. Nekad naporno. No, uvek, lepo. Ali nije uvek baš potpuno ćopićevski, onako orlovski.. Ponekad zna biti baš ... Ova skromna  književna tribina o kojoj se staram ( preuzela termin od Gojka Đoga, hvala mu), imala je razne goste. I saradnike. Hvala im, takođe.

Međutim, ova mala tribina, od skora postala je logor Tepsija. Odnekud su dolutali i navraćaju, kao u zelenu dolinu sa kućicom na drvetu, sa pećinom i potokom, jedna Sanja, jedan Nikola, Jana,  Dejan, Pavle, Milomir, Nemanja...pronašli su ovo mesto, po verovanju da je književnost svet izvan i iznad svetova. I da je reč velika i vredna. I što je najvažnije, zajedno se mnogo smejemo.

Nikakvi projekti, stipendije, sertifikati, nisu ih doveli niti dovode na to naše skriveno Tepsija-Tribina mesto. Zaustavili su se jer taj zajednički posao na čitanju, pisanju, okupljanju publike, konačno razgovorima posle završenih večeri, čini da se osećamo zaista kao malo društvance  čiji smisao raste kroz zajedništvo. Lako se dogovaraju, lako i odlično  rade, lepo smeju. Nisu grki.  Ne mogu da kažem, prošlo je mnogo divnog sveta kroz ovu tribinu, ali prvi put su se sreli neki nimalo sujetni, skloni da podele, da brzo urade. Neki koji pripadaju jedni drugima.

Svraćaju tu još, i pripadaju,  i jedan plus jedan Marko, i jedna Neda, i Mina, i Tamara i Milica i Jovana... Neki su iz Beograda, neki iz Bileće, neki iz Čačka, neki iz Kragujevca...imala sam sreću da  naiđu i da me ozare. Međutim, ono što je važno, ono što vidim kroz njih jeste neki njihov djed Rade, stric Nikoletina, učiteljica Lana...  koji su ih odaslali u život. Svedoče jedni o drugima.  Oni su odabrali fakultet,  i zanimanja od kojih  jasno je, moj Branko,  ne može da se ovajdi. Ali, oni sanjaju! Veruju da smisao nije u pojavnom. U šljaštećem. Čitaju i pišu svoje radove, od kojih rastu.

Stoga, uveče kad se umire priče u mom malom  privatnom ćopićevskom gnezdu, kad ušuškam svoje zmajiće, priznajem, iskradem se na Fejsbuk, da virnem šta rade Lunja, Jovanče, Stric, Nikolica, Mačak... gde su lutali, šta su videli. Da li je Lijan prolazio.  Tamo, uvek, neko nešto dopisuje, vedro, britko. I , mada je bilo vreme da izađem ispod orlovih krila, da se ušančim, budem ozbiljna, mrka i preka, nekako mi je, mili Branko, laknulo što u ovom svetu gde duvaju strašne promaje, ima još ovakvih.

I hvala onom što grmi iznad Grmeča, i šire, Branko moj, što ih je upravčio baš meni. Jer, dragi Brančilo, ne bi vjerovao koliko crnih konjanika promiče, i ne samo noću, našom javom, ne bi slutio koliko navaljuju: Predajte se, predajte! A onaj nevidljivi hajduk u nama uzvraća: Ne predajemo se!  I nastavljmo da čitamo.

Dragi Branko, samo da znaš, to što je ostalo još nešto srca u nama, i od tvojih je priča. I dok svetom jezde crni konjanici ( ne bih o tom da te ne sekiram) odabiram da ti poručim: da, tu na rubu Prokinog gaja, strašnog i tajanstvenog, mala družina  verujuća u duh i reč šušori i sanja. Čovek čoveku, ne mora biti vuk. Čak ni zelen! I kvit.

Autorka je pisac i urednik književne tribine u SKC Beograd