Blog

Sećanje na Svetlanu Velmar Janković, jedna sentimentalna crtica

Živeti, uprkos svemu

Vesna Kapor, Beograd

Mila moja, Ideja me je odmah kupila ...promocija u mojoj omiljenoj balskoj dvorani SKC - gde je, 1919. godine, moja majka, lepotica, otvorila bal sa Kraljem Aleksandrom, Ujediniteljem, kao ćerka ministra Velislava Vulovića, tek pristigla iz Pariza. Svetlana

Da. Odavno već, želim da pišem pod ovim prozorom i uvidom u svet: Živeti, uprkos svemu. Jer, to je jedina moguća formula, jedini mogući način otpora.
Svest da se živeti mora, nužno je aktivistička i motivaciona. Verujem da je u takozvanom neoliberalnom poretku stvari popravljanje sveta moguće samo kroz sopstveni, individualni čin istrajavanja na onome u što verujemo. I u sedmici koja je nepodnošljivo pretočena u zbrku adskih razmera (a ništa mnogo drugačijoj nego bilo koja protekla), preturajući arhiv minulih godina, baš kao najbolji uzor, Svetlana Velmar Janković, piše: Ih, kad bi se vreme dalo uloviti, makar na najređe mreže - ali niti može, niti hoće! Zabavno je samo malo pokušavati tu uzaludnu igru - i to je lekovito! Svetlana. Pre toga, pisala sam joj: Draga Svetlana, hvala što hvatate vreme u naša sećanja. Kao svetao uzor da je, uprkos svemu, dobro, važno i neophodno živeti.

Svetlana, kao putokaz, nama koji se vajkamo da nikad nije bilo tako teško kao u naše vreme. Bilo je i strašnije i gore. Teško i nepodnošljivo. Ovde, nikad nije manjkalo drame. Ideologija koja je svoje najbolje proglašavala mrtvim, od onih koje je propustila kroz šake, očekivala poniznost i odanost, koja je teškim bravama zaključavala pomen svemu što nije bilo u skladu sa komesarskim vremenom, sa železnom pesnicom sveta koji će iznići iz „krvi i pepela“.  Svetlana što je, hvala joj, sačuvala ceo jedan svet, veliki i nesamerljivo važan. Što je uvek, podsećala, imenom, rečju i pojavom, da je života bilo i pre „novog“ vremena i veka. Svetlana, koja je i u novom, mogla da prepozna časne ljude i da nađe način da sačuva i podseti na izgužvanu i izbrisanu istoriju. Njen Dorćol, recimo, najbolji je primer, kako književnost može učiniti, izvan ideološkog konteksta, da se neizbrisivo pamte podvizi i životi, vreme i nemiri, onih pre nas. Svetlana, što je u svakom od nas koje je srela, znala prepoznati najdublju istinsku vrednost, i baš tako nas podići, svojom divnom veličinom.

Dopisivale smo se često proteklih godina. Bili su to divni, istinski redovi. Oni u kojima se susreću dve žene na istom poslu, kako mi je napisala na jednoj knjizi. Sad shvatam koliko su neprocenjivi ti redovi. Lična prepiska, u kojoj uvek tinja književni trag. Kroz koju se, uvek, protiče svetlost reči. I života. Stoga, cela ova neviteška priča oko pada helikoptera, oko Beograda ispod i iznad vode, groza naslovnih stranica i udarnih vesti na elektronskim medijima, izjave nekih svetskih protuva, da smo šizoidan narod, čile ispod mojih prstiju, dok biram temu. Jer, mudrost i snaga kojom je živela Svetlana Velmar Janković, praveći za sve nas, „niti što će spajati nerođene sa mrtvima“, u ove proletnje dane, znak su, da je, uprkos svemu, važno živeti. Pronaći snage i mudrosti za pobedu nad razularenim glasovima koji nameću iluziju da je sve samo sad i nikad više.

Ova priča bi mogla da ima mnogo detalja, i mnogo stranica, ali ovo je samo jedan prozrak sećanja na njenu snagu i svetlost. Nešto pre odlaska pisala je:Draga Vesna, Vreme mi se, u stvari, dopada, mada sam vrlo slaba. Ali tako lepo proleće odavno nismo imali, uživam u sjaju lišća makar i kroz prozor. Svetlana, koja sigurno, i s druge strane vremena, oseća tiho i sitno pulsiranje sveta. I njegov sjaj, uprkos smutnom vremenu ovog veka.

Autorka je pisac i urednik književnog programa u Studentskom kulturnom centru, Beograd