Iskre

Srpska pisma, iz svetskog rata, ili nisu sva sećanja na prodaju

Vesna Kapor, Beograd

“Žarka ljubav prema otadžbini, koja je tom narodu urođena, njihova vera, njegov porodični život, njegovo prirodno i urođeno oštroumlje, čini ga opasnim neprijateljem.”

Piše A. fon V. starešina cenzora srpske cenzorne grupe, 1915. a beleži  Vladislav Pandurović u knjizi   Srpska Pisma iz svetskog rata, objavljenoj u Osijeku (Sprska štamparija), 1923. Tokom rata V.P. bio je angažovan u cenzorskom odeljenju, ratnih zarobljenika, u sklopu austrijskog Crvenog krsta.  Docnije je ta humana namera pretočena i usavršena u špijunsku mrežu, Kundštrase.

Budući obrzovan čovek, i mada austrijski oficir,  imao je svest o važnosti sakupljenog materijala, imao je osećaj odgovornosti i obaveze prema svom poreklu.  Pisma koja je sačuvao i kasnije objavio, uglavnom su iz reda inhibiranih, što će reći zaustavljenih. Takvih pisama u srpskoj grupi, kaže on, bilo je vanredno mnogo.  Ova knjiga, kaže autor, može biti od korisiti filolozima, književnicima, sociolozima, i na kraju filozofima. U njoj se može osetiti kako su mislili i kako su se osećali srpski zarobljenici, zapravo, srpski narod tokom rata, jer su pisma išla, svakako, dvosmerno. Zapravo, ova knjiga vrvi od mnoštva malih-velikih životnih priča i svakako  bi dobrodošla i kao lektira svima nama, a svako bi bilo korisno i dirljivo posvetiti joj bar jedan školski čas.

Zanimljivo je da je celokupna  austrijska policijska struktura, bila uključena u razvrstavanje pošte interniranih. U aprilu 1915.  navedeni starešina cenzora srpske grupe traži od ratnog ministarstva da se srpskim zarobljenicima dozvoli neograničeno dopisivanje. Jer, kako kaže, on poznaje srpsku psihu, i zna da je kod njih najrazvijeniji kult porodičnog života, te da su slabi na odvojenost od porodice, i žude za što češćim pismenim saobraćanjem. On kaže da se preko te korespondencije mogu utvrditi položaji srpske vojske.  Tako je i zvanično,  u okviru Crvenog krsta razvijen sistem špijunaže pomoću prepiske zarobljenika i ranjenika sa porodicama i prijateljima. Nekoliko službi, zapravo grupa, sistematično (kako to samo mogu Germani, kako mi volimo da kažemo), počinje svoje delanje.  Bile su to grupa za sortiranje, grupa za imitiranje i grupa za dešifrovanje.

U zamršenoj korespondenciji Velikog rata, srpski vojnici i oficiri, kaže se, vanredno su uredno pisali.  Na početku oprezno,  često u šiframa, ali vremenom su se opuštali i neretko iscrpno beležili svoja stradanja. Pisali su  detaljno, i, o svemu:  gde je ko zarobljen, gde ranjen,  gde poginuo, na  kom položaju je koja jedinica tad bila, gde je ko prekomandovan, i slične stvari, što se pokazalo kao odličan izvor informacija  austrijskoj  komandi.

Veliko je svedočanstvo u ovim pismima. O stradanju i trpljenju, o raspoloženju naroda, o njegovom osećanju, o moralu i etici. Zaista, tužna, velika i nepohodna kazivanja epohe zabeležena su na ovim stranicama. Priređivač, takođe, svedoči o povezanosti slavenskih cenzora,  i o lojalnosati jednih  prema drugima. A sadržina tih pisama, bez obzira na pismenost i i materijalno stanje, bez obzira na  društveni položaj, svedoči i o jednoj svetloj osobini naših dalekih predaka: pred njihovim očima život se projavljuje „kao u zavičaju trešnje“. Neupitno veruju u pobedu.   Iz svakog reda hrupi život. Taj narod prognan, porobljen, vešan, trven...pokazuje svoj vitalizam u svakom napisanom retku. Pišu, i misle, životno i bodro, kao da se drugačije i ne može desiti, nego da prežive. Pored svojih ličnih tegoba i nedaća, svest o Otadžbini, uvek je prisutna. Svakako, ovaj veliki Kundštrase plan,  velike carevine, može se smatrati prethodnicom današnjih  internet društvenih  špijunskih mreža,  na kojima ostavljamo i ono što se ne traži od nas. Celu ličnu kartu, topos svih svojih misli, namera, osećanja...

Međutim, ova knjiga i pisma dalekih predaka, nisu samo, i nisu nikako ono što je neprijatelj želeo da budu: mapa poraza. Ona su i više i svetlije od toga.  Ona su svedočanstvo našeg opstanka. Duh  našeg  rasparčanog jedinstva.  (I neka se mi ne sekiramo, a neka se ni naši cenzori preveć ne raduju.) U tom smislu Novi Polis može biti jedna takva knjiga. Kroz koju će neki daleki potomci moći osetiti da su u dubokoj neokolonijalnoj zabavi, mislili i pisali neki ljudi, iz različitih geografskih tačaka... u jednom drugom ključu,  na fonu verovanja da nisu sva sećanja  na prodaju.

Tome u prilog i obaveštenje da je obnovnjeno izdanje knjige Vladislava Pandurovića, povodom stogodišnjice Velikog rata u, gle, komedijanta slučaja, izdavačjkoj kući pod nazivom Prometej.

Autorka je pisac i urednik književne tribine u SKC Beograd

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)